Српски сион

С тр . 270.

„СРПСКИ СИОН".

Б р . 17.

Христове том цриликом изречене: „оставите деду, и не забрањујте им долазити к мени; јер је такових царство небеско". Но то место св. писма иде баш нама у прилог, и говори опет о оном, о чему је реч, иотврђује и опет то, да вера родитељска децп користи, деди помаже. Јер шта се каже на месту томе? „Тада ириведоше к њему децу, да метне руке на њих п да се помоли Богу." Шта дакле? Нису деца Христу сама долазила, него су их њихове матере приводиле; да Христос на њих руке метне и да се за њих Богу помоли — то нису деда хтела него су то ма^ тере желеле; то, да ће њима Христов благослов и његова молитва користити и помоћи тога нису деца знала, него су то њихове матере веровале. Дакле је Христос деци руке своје на главу мећао, и за њих се Богу молно не за веру дечју, већ за веру родитељску. Дакле: крштење је деци нужно, а даје им се и може им се дати за веру родитељску. Но да се децп св. крштење доиста дати може сведочи и то, што се св. крштење не даје за неку нарочиту заслугу, него се оно даје човеку , — на дар. И сами овдашњи назарени признашз и исповедише, да, је „крштење дар по милости Госиодњој". А то и св. писмо потврђује: ,,за то као што кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише. Али дар није тако, као грех; јер кад кроз грех једнога помријеше многи, много се већа благодат Божја и дар изли изобилно на многе благодаћу једнога човека Исуса Христа. . . За то дакле као што за грех једнога дође осуђење на све људе, тако и правдом једнога дође на све људе оправдање живота." (Рим. 5., 12. 15. и 18.) Као што чујемо: „правдом једнога дође на све људе оправдаље живота", а то „оцравдање" је „цар" Исуса Христа; крштењем се пак прима „дар" тај, добија се „опра,вдање живота." Па кад је св. крштење „дар" : то ко је, и ко може бвти тога дара достојнији од малене, невпне и безлобне дечиде? Та кад деца нод морање, но свакако без свести и знања примају на себе, односно добијају грех смрти: зашто да им се онда — и опет без нарочнте њихове воље и жеље — не може дати „дар: оиравдање живота," или краће св. крштење? — Та и одраслим људима се св. крштење даје на дар; а што се ипак код њих

вера тражи, што се они за веру питају, узрок је тај, да они искажу и посведоче, да верују у силу и моћ, као и нужду и потребу дара тога, како би им се онда тај дар дати мбгао. Ако неко не верује у силу и моћ, нити увиђа нужду и потребу неке ствари, тај те ствари неће примити, баш да му се и на дар даје. — А што се и код крштења деце вера тражи и иште, и то вера родитељска — и то је јасно и разумљиво: иште се да родитељи изреку и посведоче, да верују у силу и моћ, нужду и потребу св. крштења, и да желе, да се њихова деца тим даром обдаре, баш као што су оно дечје матере имале посведочити, да верују у силу и моћ благослова и молитве Христове и показати жељу, да су раде, да им Христос децу благослови и да се за њихову децу Богу помоли. А да је нужно, да се св. крштење и деци на дар даде. уверавамо се и отуда, што се св. „крштењем" „излива" у детињу душу „благодат Божја", која одмах у детињој души деловати почне, као што и зрно, кад се у земљу 1 бади, одмах започиње клијати. Св. крштењем се дете доводи у свезу са животом Христовим, као што се „дивља маслина придепљује" на племениту маслину, те је учасник „у корену и у масти од маслине" питоме. (Рпм. 11., 17.) А сам Христос вели: „Будите у мени и ја ћу у вама. Еао што лоза не може рода родити сама од себе, ако не буде на чокоту, тако и ви, ако у менц не будете. Ја сам чокот, а ви лозе: и који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа." (Јов. 5., 4—5.) Па ако дете није на „маслини", на чокоту, у Христу: како може у благодати Божјој и потерати, а још више, како може растити и напредовати, а особито како може „род родити"?! „Децу верних треба крстити још пре, него што достигну доба разума; јер родитељи, верујући у божанственост религије, дужни су нредати деци својој њихову веру, као драгоцено наследство, дужни су нх васпитавати у њиховој вери, нити их смеју пустити без религије до онога доба, кад страсти лако могу занети човека, који је лшпен благодати Божје и прецорођеног живота, а удаљен је од истине и од добра." „Црква је постојано друштво, кога чланови морају непрекидно трајати средством деце