Српски сион

Б р . 17.

О тр . 273.

гао да донесе сталпу, уредбу, па шта онда? Зуб времена је косно чланове одсека, нове се потребе јављале п на првој ннјо могло остатн. Сад је дакле настало не сало право, пего н дужиост саборском одбору, да нормира ово пптање, и он га је нормпрао. (Гласовн: Наопако!) Не мења ствар, нормирао он добро или зло, тек он је учинпо опо, на шга је право имао н што му је сама поека потреба у дужност ставила. Овде смо у сферн тумачења мањкава закона, па да се нослужимо аналогпјом. Епархијска скупштнпа стоји према саборском одбору као скупштина местна према Е. А. Одбору. Ко може одрећп Е. А Одбору према местној скупштинп право контроле и касације? Познтивне наредбе дакле нема, која би забрањивала саборском одбору донашање оне одлуке, какву је гледе овог питања донео, с друге опет страие у природи његова делокруга лежи донашање гаквих одлука, шта дакле нзлази? Саборски одбор био је властан такву одлуку донети п ми му иисмо кадри опростити, а сабор његово решење не може нп у претрес узети, а камо-ли каспрати. Подноси предлог за одлуку: обратити се на сабор с молбом, да уреди нптање: ко је падлежан сазивати епархијске скупштпне обзпром на заплете пз настале решидбе саборског одбора." (ЈВурно: живео! Говорнпку многи честитају!) Др. Живко Богдан: Господа, коЈа су искала сазив скупштине, нису сложна. Прва тачка дпевнога реда свакојако потиче дословно од г. г. искача. Тамо се предлаже „представка саборскож одбору, да своје решење у обзиру разрешења п сазпвања епарх. скупштина ван крепостп ставп", а сад се онет иредлаже од једиог од те господе представка сабору, да овај нп мање ни више, већ „ван крености стави", нознато решење. Констатујући ову карактеристичну појаву жалп, што господа овако крунну ствар, која захтева нрецизностп и фине дистинкције, нпсу нисмено поднели, да би се расправи могли концп похватати и да би се избегли неспоразуми. М. Косовац рескира једну енунцијацију, које домашај јамачно довољно не увиђа, наиме каже: да саборски одбор <1е јиге и не постоји. Пазите, да нас не чују државни органи, јер бисмо могли зло проћи. Ако саборски одбор не ностојп, онда смо једним дахом целу нашу автономпју збрисалп. Та саборскп одбор је једина конча, која условљава континуитет наших законом заједничких црквеношколских аугономних права. У оном моменту, кад саборског одбора, као шго вели Косовац, нема више, шта настаје? Конац је прекпнут — п државна власт ступа по праву и дужности својој у посесију

прекинутог правног реда: она изашље комесара, јер дабогме, свима је прошао мандат. А чпме бисмо се мн бранплп п ко бп нас брапно? Нпје-ли вам јаено, господо, да бисмо мн били дужни бранитн до носледње капп крви правно ностојање нашег саборског одбора баш онда, када би нам то, рецимо, државна власт и оспоравала? А шта мн чинимо? Мн још сами пружамо спкиру, којом треба корен иаше автономпје да се носече. Ако се ово не зове у засленљеностн сам против себе радити, самоубнјство на себп нзвршитп, онда би овој појавн тешко бнло крсног имена наћи. Срећа је, шго творци наших автономних уредаба у овом ннтању не оставпше широко поље нашем родољубивом тумачењу закона; срећа је што је закон у овом нитању тако јасан, да никакве сумње не оставља; срећа, што су творци автономије предвидели моменат, којп бп био фаталан по нашу авгономију, и који господа сада за уши извлаче јамачно не знајући шта чине. Ено 21. §. устројства саборског заглавље треће, које овако гласп: „Овлаштење еаборског одбора траје за цело време саборских перијода, а у сваком случају дотле, док га новосаставгии се сабор избором уругих чланова не замени " Тај §. је гаранција наше автономије. Је-ли добро нак, што саборски одбор није у своје време изабран, то је друга ствар; главноје то: да је легалност саборског одбора изван сваке и најмање сумње. Предлог дра Павловића шрИс^е садржн у себи мисао, да сабор може решења саборског одбора касирати. Где то пише? Којп то §. даје и иајмање разуметп? Ово се зове збркатп појмове. Где је још у свету сабор био аиелаторпја? А предлог сматра сабор за пајвишу апелаторију у нашој автономпјп. Да се послужнмо упоређењем! Сабор н саборски одбор су у склопу нашег автономиог организма, што су у држави државни сабор н министарство. Па узмимо на пр. да мпннстар донесе коначно решење у питању, рецпмо, суваје меленачке које је, допустнмо, неправедно. Сад се меленачка опћина потужи сабору на неправду, која јој је мннистарским решењем учпњена. Може-лн, хоће-лп сабор решење министарско у претрес узетп и евептуално уништити? Где је та,ј, који би овде могао сумње имати, кад је јасно као сунце, да пптп може, нити хоће. Сабор је легпслатива, он н контролпше мииистре да по закону управљају, он може минпстра и под суд ставнтп, али његово решење измењивати, поново решавати у тој ствари не може. Овде је конкретан случај распуштење бачке епархпјске скупштнне, н сабор у конкретном случају мериторно решавати не може. Такав се цредиет ов-