Српски сион

„ОРДСКИ си ов. и

мије, ирече њихов мир и уређеље, иоказали некорисиима. Та борба, дакле, коју иредвиђа брат предговориик, а иред којом ни ми други пе затварамо очи, бити борба с народом и иротив народа, него борба начела и осведочења. Ко таку борбу замера све штенству нашем, тај му одриче ираво на властито осведочење, одриче му слободу увереља, шта више иориче му можда и саму могућност, да своје уверење нмаги и може. Порицати иак то, зиачило би : свештенству дозвољавати само, да може битн трабант и роб туђега мишљења, ропски извршилац туђе воље и нрохтева, а тражити од и.ега, да буде издајиик оних иринцина, који би по његову звању и позпву имали бити неразлучпи де>_. моралнога бића свакога свештеника, којн је свештенство затражио н свештенички иозив и службу иримио с вером у истинитост тих принципа и свешћу о дужпости, да их је као свештеник и иастир цркве дужан свом снагом те вере своје заступати и бранити. У тој дужности не бп смео свештеник нрезати од никакве борбе, а нити је слободоумно, нити је морално ту борбу замерати му. Не бојим се ја у своме убеђењу, у миру своје савести, да дужност вршим; не бојим се ја ради начела, која су не разлучии део мога свештеничкога позива, и у уверењу да су онн од очигледнога интереса за цркву и парод, а са племенитим побудама ступитп у борбу и са највећим делом народа, па кад би требало и са целим народом, јер истлрија безбројне доказе пружа, да су и цели народи на штету, на пропаст своју, биваии у заблуди, па кривоме нуту. Дубоко поштујем тежње народа, глас народа. И за мене је он нека светиња, којој сам увек спреман жртвовати и што ми је најмилије и најдрагоценије. Али тако поштујем оне тежње и онај глас народа, који потиче из будне свести народне, пз непомућенога извора његова идеализма, са умнога врела његова разбора, нод закриљем његова доброга генија. Глас народа, еугестованога и хиинотисанога заблудама и грешкама појединих, ма било и родо-

љубивих, али не увек и не довољно обазривих, а камо ли разузданих синова, менн пе импонује, и не могу му никад дозволнти п нризнати агрибуте неногрешивости. Нротиз таког, извештачепога, подекад самоубилачког гласа народа, и с њиме епојених тежња — савест мн налаже боритп се, баш ради добра и спаса народ нога. Не бојим се ја ни свакота јавпога мњења. Јер п опо може да буде у заблуди, може да буде нездраво, искварено, демо ралисаио. И с таквим јавним мнењем прнзнајем да није шале у сукоб доћи, јер опо уме бити тиран, гори од Нероиа и Калигуле, а такав је тиран један велики део данашњега нашега јавнога мнења. Али и с њиме морамо у борбу, у име својих идеала, у име своје заклетве, а једино ради тога, да велики део свога народа изведемо на светлост истине и како би нам св. црква доћи могла до жељена мира н ноћи потребном напретку. Знам ја и немиле носледице такве борбе. Нисам остарно, али сам их већ прилично искусио. Но номисао на дужност и заклетву своју као војника Христова, као вернога пастира цркве и као камен тврдога Србипа, и знајући да као такав само истини, слави цркве и добру народа срискога морам служити, та помисао и свест о својим дужностима — то је за мене светла звезда, која ме води у сваку борбу за моје идеале. и крај светлости које — не презам. Ја се борбе, достојне и светле борбеусвојим дужноетима и за своје уверење — не бојим. И како да се бојим, кад ми је увек нред очнма Господ Исус Христос и његови свети апостоли. Зар су се они бојали и иредомшиљали ући у борбу и са целим народом, и са целим светом? Зар би нобедпли да су од борбе нрезали? Зар би спасли свет, да су били од тога света и да се против тога света нису борили ? А ми да се бојимо, зар, ступити у борбу не са целим народом, него са онима, који не воде народ добру његовоме, него злу велпкоме ? Не живимо ми само ради нас, него и радп оних, који ће доћи и ради онога, што ће бити после нас. А да цркви нашој и народу, кад