Српски сион

С тр . 282.

„СРПСКИ

сион\

Б р . 18.

грешном и лажном могли су све невоље избећи и све натраг задобити и имање и власт и родитеље, жену и децу. Али они то не учинише. А како бива данас? Баш обратно. Ми гомиламо хиљаде грехова и нроклетство на душу сваљујемо баш ради имања, части, иоложаја. Ради уживања овог света одричемо се Христа, своје душе и вечности. За љубав породице своје свако зло смо готови чинити и Закон Божји ногама газити. Свети мученици нодносили су страдања не само својевољно, него и трнељиво Са нечувеним дуготрнљењем и анђеоском мнрноћом издржаше они ужасне болове. А какво је стрпљење у иас, када иам нослови не иду најбоље, када иа иас надну иеке иевоље, када нас нгго заболи или пас удари рука Господња у иородици нашој, те нам се мили иаши разболу или поумиру. Једна света мучеиица беше дете од дванаест година, када је одведоше на губилиште. Годитеље њене иогубише дан нре за веру и истину, па и њу ево неће да поштеде. Сироче ово беше мирно,као јагње, кад иде на клање. Дошавши на губилиште скине покривач са главе и опружи врат, да ирими емртоносни удар мача џелатова. Али џелат, ма да беше остарео у своме занату, неје могао да дигне руке на невинашце свето, на мило и нежно анђелче ово. Срце му омекну и он мач из руку испусти. Призор беше за све јако дирљив. Сви, који беху онде, нлакали су горко. То не беше плач обичан, него јецање и кукање. Ни једно око не оста сухо. Само је ова света мученица као кии етојала мирно и храбро клицала џелату: „Удри, молим те, нреклињем те именом Снасовим и иресвете мајке Његове, којој жури душа моја." Царска се не нориче. Џелат стегну срце и — душа анђелка овог нолети небу у топли загрљај. Несу крви пи живота жалили. Гадо, својевољно и трпељиво су жртве подносили и љубав њихова нрема Христу беше силиа. Јер има ли веће љубави, него кад живот свој за кога заложимо. Они су живели у г ^ешном свету, али се греха сасвим одрекли. Они су били од крви и меса, али су живели само по духу.

Они су становали на земљи, али су били грађани неба. Њих је свако мрзио и гонио, а они су сваког љубили и сваком добра чинили. Њих су свагда онадали и ружилн, а они су непрестапо благосиљали и за све људе увек се Богу молили. Ако их је свет гонио, само им је добро чинио, јер је благо онима, који су гоњепи иравде и истине ради. Њихова је иаграда бивала све већа, а снага правде све силнија. Ако су их прогонили, несу их даље од Бога одгнали. Свугде је земља Господња и Господ је свугде са њима. Ако су им живот одузели, душу им не могоше убити. Снасли се од натње и мука и венац на иебу примише. Свет се тргао на догледу ових величипа. Они су иали, али су победили, а који њих убише, отидоше побеђепи. Чудио заиста! Обично се нобеда стиче иад неиријател.ем мртвим, а ови пораз однеше. Други смрћу подлежу, а мучепици смрћу иобедише. Коло светих мученика на небу нампожило се и из малеиог нлемена ерпског. Део срнски народ у једно време беше један мученик, који иа крсту издише. За веру и крст, правду и истину радо су ги нули и преврнути вером не хтедоше никад. Њихову веру, љубав и иаду заналио је пример Георгија, Димитрија и др. Њихову победу осигурала је победа светих мученика Па да ли влада дух мученика још у нама, као што је владао у дедова наших? Имамо ли данас мученика, имамо ли жртава, снаге и одушевљења? Имамо, имамо, али мало, јер јунаци све су ређи. Престала су времена свирепих мучења, али гонења још несу престала. Она су само облик нроменула. Још једиако боримо се са старим и истим непријатељем, са Злим и борба је тешка и даиас. Зло се јавља у новим облицима, заварава нас, упропашћује иас. Неје оскудице ни данас у болови н .крсту патничком. Али што је најгрђе непријатељ се увукао и у кућу нашу, освојио душу и срце наше, те нас тамо туче. Створио је буну у души нашој, те се њоме користи. Ум стоји на једној, а осећаји и воља на другој страни. И да учинпмо ма какво дело,