Српски сион

Стр . 302

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 19

роди редом на читавоме пространу шару земаљскоме! Па хајте, приетупите амо и сви ви, големи умни ироји древнога света: Сократе мудри, Платоне велики, и сви други редом — иоложите лаворове своје венце пред тим суровим крстом на Голготи, те нризнајте сви у један глас: ево истине, које ми познали нисмо; ево љубави, за којом смо ми узалуд чезнули; ево мира небеснога за нанаћени човечји род! Па и мч самп, мили моји, дај раскидајмо сннџир гвожђа тешких грехова својих и нрегрешења, па нх такођер положимо пред тај дрвени крст на Голготи, како би их ту једаред за свагда поништила проливена крв оправдања Спаситеља нашега, '1е да на нами не буде више греху ни трага ни гласа. Ако дакле одавде одеш, добра. душо сиромашна и невољна, напуштена од свега и свакога, не имајући ни ко ће да те бар и речју само ноутеши: не очајавај! Погле само на крст на Голготи, Господ је оно твој, који је и за тебе уложио крвљу сво.јом залогу на небесима, те је можеш, праведношћу, себи откунити ! Разапети на крсту, то је праведников заступник на небесима, то је његов спаситељ, који је место њега и за њега страдао! Главно је, да, слично Спаситељу, и ти можеш онако мирне душе уздахнути на издисају своме: „Свршено је! Све што смо овде по плачевној долини имали добра да свршимо, свршили смо часно и поштено> те и ми можемо сада у Твоје руке, Оче, наш небесни, предати дух свој! Ми немамо овп,е шта внше да довршујемо: све смо свршили!" И ко тако буде могао „збогом" рећи овом варљивом свету, само ће тај и моћи чути оне утешне речи, којима се оправдана душа награђује: „Заиста ти кажем; данаске ћеш бити самном у рају." Јер је смрт Спаситељева на Голготи својевољна жртва свете Му љубави према нама, чиме је Он иринео одмазду ради измирења вечне Правде и Правичности у ствари свеопћега наслеђенога нам греха ирародитељскога, те ће се дакле одиста само они, који се буду и удостојили те љубави савршене — само ће се ти једино и моћи удостојити вечнога живота, чему је Он у данашњи дан за нас Разапети, једини извор. Јер само ако нрожмани вером и љубављу нрема Христу будемо провели овај свој живот мукотрпни на земљи — само ћемо тада

и ми, на часу самртноме, славно пребродити и свој велики Петак, те обрадовати се љупкој зори ускрса свога, с оне стране гроба, у оним дворима плавим, вечности дивноме храму! У Будимпешти, на велики Петак 1899. г. Владимир Дижитријевпћ лични парох. помоћник.

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Свршетак.) Кад ,је већ реч о св. крштењу вредно ће бити навести и ово: било је у ранијим временима цркве Христове такових људи, који су „одлагали крштење на више година. Једни су ово чинили из смерног нознавања своје грешности, и из побожности према великој тајни, сматрајући за потребно, да се годинама у молитви и покајању припреме за примање ове свете тајне; други се нису одлучивали од једном да напусте ранији живот, и да се нрепороде у нови духовни и свети живот, тим пре, што је Црква била строга према греховима, учињеним после крштења; верујући, да се крштењем сппра.ју греси, мислили су, да је зато много боље, да се ова тајна прими у очи саме смрти. како би тако чисти од грехова изашли пред суд Божји." («Историја прав. цркве" К. П. Победоносцева у преводу Дим. К. Михаиловића, свештеника — Београд 1894. стр. 97.) Можно, да се како год и назарени придржавају донекле истих узрока и разлога нри одлагању крштења не само код деце, него баш и код одраслих људи. Но одлагање св. крштења баш и из ирвоприведеног разлога ма и само „на више година" — неоправдано је и неумесно; јер и ако је „поштовање нрема великој тајни" сваке хвале вредно, али је одлагање примања те тако „велике" и тако „поштоване тајне" свакако на осуду, већ и за то, што одлагање примања св. тајне крштења повлачи за собом и неучествовање у другим и опет „великим" а „поштовања" достојним, и за спасење нужним тајнама, нарочито неучествовање у тајни „тела и крви Христове," у тајни св. причешћа, а нотребу те тајне је сам Христос врло нагласио. — Одлагање иак св. крштења из друго-приведеног разлога до „у очи саме смрти" — свакако је опасно, већ и за то, што је смртни час непознат; осим