Српски сион

Б р . 19

„СРПОКИ

СИОН."

С тр . 303.

тога, то изгледа као нека верска „шпекулација" : живећемо по својој вољи, грешићемо на сву меру и у сваку руку, а у очи смрти крстићемо се, скинућемо са себе старога грешнога човека, а обући се у новога, чистога човека, и тако ћемо на лак, а угодан начин осигурати себи улазак у дарство Божје! Но ■гаковоме би се „шпекуланту' могле довикнути оне речи, које је Бог познатом јеванђеоском богаташу довикнуо: кх нофк с'|'к> д8ш8 тво|« иста?к !5 тх $ теве" — па шта ће онда бити са твојом „шпекулацијом" ?! ■%. Из свега до сад наведенога могао је сваки онај, „који има уши, да чује" чути, разумети и уверити се, да је св. крштање неопходно нужно за свакога рођенога, било већ одраслог човека, било маленог детета, .јер се без св. крштења не може напредовати у хришћанском и богоугодном живогу, те ио томе без св. крштења нема спасења, нити се без св. крштења ложе „ући у царство Божје." — А кад то знамо, онда тек појмити н разуметн можемо, колико греше назарени тиме, што малену децу не крсте, те их без залоге вечнога живота са овога света на онај друти свет нуштају и онрављају. Греше они назарени, који малену децу за то не крсте, јер држе и верују, да то и није нужно, јер су малена деца — тобоже без свакога греха, дакле, сасвим чиста, те се нема шта са њих снирати; но још више греше они назарени, који знају, да су и малена деца грешна, па ипак не ће, да водом св. крштења грех са своје деце сперу. Сва брига и старање, све напрезаље и упињање сатанино има ту цељ, да што више људи, што више Божјих створова од Христа отргне, а за себе иридобије; да царство небеско, царство Божје што више иснразни, а своје што боље и већма напуни. И назарени — на радост сатанину — само пуне царство сатанино тиме, што своју малену децу не крштавају, јер у добу детињства највише рођењих умре.

Мисли о проповедништву. Духовни пастир нека је мудар у ћутању и користан у говорењу, да не би ирећутао што треба да каже, или казао што треба да прећути. Јер колико неопрезан говор лако води

у заблуду, толико неразборито ћутање оставља у заблуди оне, који се могу поучити. Често се устежу душенопечитељи, бојећи се да не изгубе љубав света, да слободно засведоче истину, и не брину се за чување стада као пастири, већ као најамници, као такови, који беже кад вук дође, кријући се за ћутање. На ове се односи реч Госиодња: То су неми пси, који не могу лајати (Иса, 56.10) и она друга: Не излазите на ироломе, и не ограђујте дома Израиљева, да би се одржао у боју у дан Господњи (Језек 13 5). — 0, кад би чули реч Апостолову: Проповедник треба да је кадар и световати здравом науком и покарати оне који се противе, или ону код Исаије: Зови без престанка, као труба подигни глас свој! Ко наиме узима на се свештенички чин, тај прима дужност гласника, да иде кличући нред страховитим судијом који ће доћи. Св. Григорпје Велики. * Ја држим, да ми је за руком ношло онда, кад сузе видим, а не кад ми тапшу. Б л. А в гу ст и н. * Дај ми оне знаке одобравања, којп се изјављује не речма већ делима. С в. Ј о в ан 3 л атоу ст. *• Ко нема љубави ирема ближњем, тај нек се нипошто не лаћа ироповедничке службе Св. Григорије Назианз.

Допис. У Сантову 2. маја 1899. године. Спречен разним пословима и дужностима, не могок пре известити ноштоване читаоце „Српског Сиона" о догађајима у Сантову. Улучивши слободна времена, хитим, да овим путем изнесем на јавност, како је проведена страсна седмица и како је прослављен први иравославни Ускрс у овој средини. Нривремена Богомоља саграђена је од дрвета — даром Његове Светости Патријарха — и на цветну суботу ире нодне била је са свим готова. Дугачка је десет а широка нет хвати, те тако може удобно стати у њу 700—800 особа; има два улаза, један главни са заиадне стране и један побочни са јужне. Олтар је одељен од остале цркве ниском нреградом од дасака, на