Српски сион

О тр . 318.

.СРПСКИ СИОН".

Б р . 20

„Нећемо драгог читаоца да мучимо оним миогии непстинама, које др. Емилијан Радић износи пред руски Синод о својим наукама и своме књижевном раду: другом ћемо приликом показати, како је дошао до тпх многих и звучних научењачких титула тај човек, који је свршио само четири гимназијска разреда, који нема матуре и који није положио ни један унпверзитетскн исиит, а сада ћемо прећп на његову холбенпцу, почпњући од 7. листа јој, одакле он Русими приказује, грди, клевета и издаје своју сриску цркву. њезине првосвештенике. угарску отаџбину своју, свога ааостолског краља, Мађаре и уставну влацу Угарску. Та молбеница дра Емнмјана Радића. српског 1шелата и мађарског патријоте, гласи од 7 —17 листа од речп до речи овако: У Угарској постоје двеједна од друге независне нрлвославне митрополије, српска карловачка п румунска спбнњска. Као православнп Словен, и ако говорим и румунски, ступио сам у службу у српској мптроиолији. У овој митрополији ступио сам у ред монашки, да тим више послужим својој православној цркви. Пошто сам ступио у монашки чин, посвећен сам нри митронолиј'и узастопце за јерођакона, арпфакона, сннђела и протосинђела. Као такав био сам тако рећи душа те мптроиолије, у колико сам у први мах био професор, а одмах за тнм ректор тамошње једине богословије. Касније сам као викар управљао вршачку дијецезу. У том ноложају морао сам у интересу православне цркве годинама водити једну од најжешћих, најтежих и најопасннјпх борби, тако, да је онпгге прпзната ствар, да би, да мене није било, света мра вославна црква у Угарској лежала данас у рушевинама. Наиме, год. 1867. успостављена мађарска влада, знајући добро, да пре но што не унпшти православну цркву, неће моћп помађарити православне народе у Угарској, паштила се, уиотребив сва могућа и не.ио гцИа средства, да ускори ироиаст иравославне цркве у Угарској тим пре, што је мислила на тај начин отуђити те народе од Русије и прекинути ону ириродну православну везу, која се пружа од Русије иреко Галиције, Ђуковине и Угарске према Балкану. Но како је нова мађарска влада затекла у Мађарекој стару иравославну јерархију, која је, ма да не беше научно образована, била ипак нуна пожртвовања за православље, то сс мађарска влада трудила, да пре свега уппшти ноложај те јерархије.

Тако јако пригњечена јерархија једва беше у стању да се брани против ове надмоћи власти. У то доба ступио сам ја но свршеним наукама у службу и први мп задатак беше, да свом снагом знања мога ступим у обрану православне цркве. Списи моји сведоче. да се само њима има захвалити, ште је осујећен онај нападај на нравославну цркву и што је у Угарској не само српска него и румунска црква спасена, где сам открно тенденције АндрпЈе ПГагуне, вође нравославне опозицпје. Пошто сам тако тај нлан мађарске владе против православља осујетио, покушала је иста влада, да ту цркву другим путем нападне. Узев у обзир, да је стара православна јерархија међутим изумрла, иаштила се угарска влада, да у Угарској и онако малобројна места шиуни са својгш несиособним креатурама, које морадоше на писмено потписати реверзе, да ће њезине заповести безусловно испуњаватп. Тако су посве незаконптим путем нанменовали неког Германа Анђелића за митрополита и титуларног патријарха. Тога Германа Анђелића потпомагао сам п ја, јер се умео претварати, као да је готов учиннти све и сва за православну цркву. Но кад се испоставило, да Герман Анђелић, нагиње папиштама, језујитима и унпјатима, то сам, да бн што више независаи могао борпти се против овог отпадника, иступпо пз карловачке мптрополије као што моје отпусно писмо сведочи. Ма да је наскоро пошло за руком, поглавито мојом трудбом, да се овај отпадник учинп немогућим, то сам ипак, да би само спречио мађарску владу, да са својим неспособним креатурама не нашкоди православној цркви, иокушао пријатељским путем задобити је, да од те своје намере одустане и обратив се њој најбољим саветпма, уверио сам је о томе, да ће у очима православних држава много шкодити мађарској држави, ако буду и на даље поткопавали православну цркву, и да их у интересу ове цркве још боље убедим, служио сам се и наспрам мађарске државе иријатељским изразима у дотичном делу. Ђио сам и у аудијенцији код владара Франца Јосифа I. и поднео сам му тужбу, да 'хоЛе да упроиасте иравославну цркву. Владар, који је иначе добар човек, тако је он копан свемогућим мађарским упливом, да све и кад би било добре намере у њега да пружн помоћи, ту своју намеру не би могао извршити. Прц свему томе мађарска држава, видећи у пра-