Српски сион

С тр . 312.

„СРПСКИ

СИОН\

Б р . 20.

Екеортација о „посту"*) Стаико Протић, свршенп богослов. Како је морепловдима, када се навезу на морску пучину, иа дубоко забродивши у широко море, дигне се бура, узбурка се море, ускомешају се и запенуше морски вали ? Бродари, кад се нађу у таквој невољи и опасности, шибају бесне вале ланцима, сипад у узбуркано море уље, дозивају у помоћ не би ли само силно море утолили и умолили. Можете себи замислити, какве су то страхоте и грозоте, — какво су то муке и патње! Па замислите, како је тим бродарима, кад угледају и морско пристаниште, а бура их све даље и даље баца од жељенога спаса у разјапљену дубину гроба леденога! Божјом помоћу утиша се узбуркано море, умире се заиенушени вали и бродари отргну се из чељусти страшне смрти. Из захвалности према Творцу и Вседржитељу васионе, који им је живот спасао, одлазе у храм Његов, да га прославе и да Му благодаре на превеликој љубави и милости Његовој. Како је силна овде рука Творчева, како је велика благодарност у смртнога човека! Пуна је истина она мудра латииска изрека: „(Јш певси огаге, рег§а1; а<1 таге". Како је души човечјој, кад се нађе на узбурканој пучини светскпх страсти и људских грехова па стане тонути у вртлозима њиховима и вечно пропадати? Није ли и овде Господ на висинама једини, који нам помоћи може? Црква Његова бринући се за спасење свега рода човечанског и хотећи, да се сви људи спасу, пружа нам средства, да нашав се у таковој беди и невољи, не пропадне душа наша, но да се избави и вечито живи. Па кад стрепимо за тело, да не потоне у сиње море, зар за душу, која вечито може пропасти, да не стрепимо и помоћи не тражимо? Место шибања запенушених вала, Црква Христова установила је пост; место сииања уља у узбуркано море, даје нам тајну покајања и исповеди, а тајна нричести — крви и тела Христова — то је тихо пристаниште, у које нас Св. Црква Христова уводи и којим нас спасава из чељусти очигледне смрти — смрти вечите. *) говорио у I недељу великога поста 1898., пред ученицима горње гимназије у Карловцима.

Па има ли таког човека; сме ли ко такав бити, да одбаци ту помоћ за свој живот и спасење, коју му Црква Христова даје? Нема па и несме бити. Па пре него што се навезете и забродите на отворену иучину поста, Црква Христова вас учи, бодри и соколи, да, без траха, смело и сигурно, разапевши духовна јадра а под црквеном катарком, запловите пучином поста а сигурно и сретно у тихо пристаниште убродите. Па овом приликом, да се забавимо ностом и његовим значајем. Црква Христова установила је извесно време и неке дане у години, у које је одредила пост и начин како треба постити. Пост је освећен примером самога Господа, Исуса Христа; иост су усвојили сви народи и сва времена као врло узвишено и морално веџбање. Пост је још од почетка усвојила хришћанска Црква као што нам Св. Василије Велики у својој беседи о „иосту" вели: „Чувајте пост већ и за то, што је то јако стара установа; он је тако стар као и човечанство". Пост има значење троструко: аскетичко, символичко-мистичко и социјално. Прво ћемо се забавити аскетичком страном поста. Постом ностизавамо надмочност духа над телесном лакомошћу; ослобафамо и јачамо нашу ра^умнх_ вољу од ниских мотива животињских и оспособљавамо ју за вишу тежњу, побожност, наравственост. Да је човек у оном првобитном, безгрешном стању, кад је тело било подчињено духу, то би, што ми данас постом називамо, бои нормалан ред у живљењу. Али је човек тај одношај између тела и духа пореметио. Али ако ћемо посту и нринисавати аскетички значај, то не треба да заборавимо за ону мудру латинску изреку „Мепв вапа т согроге вапо". Ни аскеза ни ирави ност, као део аскезе, не састоји се у томе, да телу одузмемо нотребну снагу, без које не би могло даље нанредовати, већ би морало подлећи смрти. Па шта је пост у аскетичком смислу? То је својевољно одрицање и напуштање нижих захтева нашега тела. Прекомерно иодмирење телесних потреба, нарочито чулних у-