Српски сион

Б р . 20.

„СРПОКИ

СИОН. ц

О хр . 313.

годности, може да помете најглавнију сврху и срећу овога живота, која се састоји у усавршавању највиших духовних способности и веџбању врлина људских. Хришћанство проповеда аскезу — уздржавање од наслада овога света и угушавање наших жеља и пожуда, које рађају грех, да би се постигло морално савршенство. Па и најславнији филозови грчки и њине школе ширили су аскезу. Тако грчки филозоф Сократ у својој филозофији подредио је безумне чулне тежње иод разборито сазнање и указао је на разумно самоопредељивање као нзвор среће. По циницима срећа иочивајући искључиво на разбору, јесте највиши циљ људскога живота. — Она се јавља битно у борби против безумних тежња и чулних пожуда. Ва ово је тек потребна веџба, или аскеза, од које је и иост један део. Платон вели: врлина је по свом бићу једна једина, али се она јавља номоћу својих односа у разноликим душевним снагама и животним нојавама као четворострука и то: као мудрост, мужевност (храброст), умереност и правдољубље. Исто тако Аристотел, сгојнци и други, а од новијих особито: Еант, Фихте и други. Осим аскетичког значаја ност има још и символичко-мистички значај. Ност је израз жалости у двоструком правцу. Нрво је саучешће у мукама Спаситељевиг у делу нашега снасења; друго је жалост због грехова, а то је битни део кајања. Из овога се види, да од постанка хришћанске Цркве баш у оно време иостимо, које је жалошћу за Спаситељем или припремом за велике празнике освећено. Социјални иак значај лежи у томе, да оно, што је човеку преостало од његове потребе, иодели сиротињи и потребним, и то је милостиња највећа, коју човек учини, штедећи од својих уста. А шта треба да чини онај, који има много блага? И он треба да куни за то благо — благо вечно, које не могу ни црви ни рђа нојести, ни лопови нокрасти — треба да чини милостињу и тиме ће стећи он блага на небу. Па запитаће ко, како треба постити? Ко мисли, да се иост састоји само у уздржавању од ирекомернога јела и инћа, тај

се врло вара, јер то је пост спољашњи пост телесни. Да ли ће Бог опростити грешнику, који пости а не престаје грешити? Не ће. Ко греши а не каје се за своје грехе, томе Отац Небесни не ће опростити грехе ма колико тај постио. Основни принции поста јесте уздржавање од греха или духовни пост; тај цост састоји се у уздржавању од греха и упражњењу и јачању у хришћанским врлинама. Грех је највеће зло на овом свету;штоје болест за тело — то је грех за душу. Па као што тело мора умрети, ако болест ухвати корена — тако ће и душа већно пропасти, ако се грешник не покаје. Па како ћемо се греха опростити? Немојмо одмах очајавати, јер нема онога греха кога благи и свемогући Бог не би могао опростити; искрено се покајмо и иомолимо Богу, да нам опрости, и Он ће нам опростити, „јер Бог хоће, да се сви људи спасу." Покајање без поста нема снаге, а ност без покајања још мање; „као што су речи без дела мртве" тако је и иост без иокајања. Време иоста треба још проводити у молитви, и делнма' милости телесне и душевне; у тд, време треба изгонити из срца свак^ за- -Чшст и злобу; смилу.ј се беднима и невољнима; подигни онога, који је пао; упути на прави пут онога, који је сашао; опрости ономе, који те увредио, да вам пост буде користан за здравље а сиасоносан за душу, јер по речима Св. Јована Златоустог: „Пост чини, те је душа снажна, олакшава јој крила, нодиже је више свега земаљског и наводи на мишљење о небесном". Па кад све то знамо. онда постимо, јер кад постимо Богу принашамо жртву; постимо, јер је пост знак љубави и благодарности, коју ми дугујемо Богу; постимо, јер кад наше молигве топле пропратимо постом, налазе лако милост, Божју, да *нам у беди и невољи помогне. Постимо, јер постом уништујемо телесне страсти, а дупгу ослобађамо земаљских веза и доводпмо је у оићење с Богом. Постимо, јер је и сам Син Божји, Исус Христос постио, Његови ученици, Његови апостоли и њихови прејемници. Постимо, јер нам и Црква изрично налаже иост, али иостимо онако, како нам је она то одреднла!