Српски сион

Б р 21.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 335.

10.) а мироиомазањем се тај нови човек утвр1)ује. Крштењем се човек рафа из телесног у духовни живот; а миропомазањем се та.ј духовнн живот освећује и запечаћава. Као што је за телеснп живот потребан телесни ваздух, исто је тако за духовни живот нуждан духовни ваздух, а тај су благодатне силе и моћи Духа Светога. Свакако би човек телесно увек здрав био, само кад би телесни ваздух, који га окужује, свагда чист и свеж био ; но како то није, него је телесни ваздух — мање впше — увек заражен и разним шкодљивнм материјама и жнвотињицама испуњен, те од туда на човека разне телесне неугодности и болести наилазе; с тога човек и мора чешће да унотребљује разна лековита средства, да бн се номоћу истих болести опростио> а нарушено здравље повратио. Па исто је тако и у духовном свету, у благодатном царству Божјем, у цркви Христовој: И духовно би човек био увек здрав, само кад би духовни ваздух свагда свеж и чист био. Но како ни у благодатном царству Божјем није ваздух увек свеж и чист, како ни у цукви Христовој није све чисто и светло, јер и ако у цркви Христовој живи и дела Дух Сеети, али се у цркву Христову увлачи и њен непријатељ, лукави ђаво, те својим деловањем кужи и трује ваздух благодарног царства Божјег и својим лукавством навлачи на грех чланове цркве Христове, који и ако су „потпуно очишћени од свих греха у бањи крштења" ипак нису ослобођени од последица нрародитељског греха и иокварености" те који „и после крштења изнова грешити могу, па и врло често" греше („Догматика" — II. део стр. 268. — 269.) С тога су и у благодатном царству Божјем, с тога су и цркви Христовој нужна такова средства, којима би се окужени и покварени ваздух освежити и очистити, којима би Хришћанин СВ0 ЈУ духовну болест отклонпти, а своје духовно здравље повратити могао. Па таково је средство и св. тајна нокајања. „Покајање је таково свештенодејство, у коме пастир цркве силом Духа Светога раздрешује Хришћанину, који се каје и који се исноведа, од свих греха, које је он иочинио после крштења, тако да Хриигћанин нзнова постаје невиним и освећеним, каквим је он изашао из воде крштења. (Исто, стр. 369.) II ову је тајну установио саму Христос

Спаситељ, када је после васкресења свога појавио се својим ученицима, те духнуо и рекао им: „нримите Дух Свети. којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се." (Јов. 20., 22 — 23.) А још пре страдања и васкресења свога рекао је Христос, да ће установити ову тајну и обећао је својим ученицима, да ће им дати власт, да „штогод свежу на земљи, бпће свезано на небу, и штогод рагдреше на земљи биће расдрешено на небу". (Мат. 18., 18.) Што се тиче назарена, од њих неки признају потребу нокајања, те га и врше, али само пре крштења дочим после св. крштења покајаље, као непотребно са сзим одбацују, јер „ко је у њих крштен, препорођен, тај већ више не може грешити. („Назаренство"—сгр. 124. —125); други пак назарени сматрају тајну нокајања као „иросги обред." („0 Назаренстру" — „Г. И." 1888 стр. 181.) Истина, да се кајање због почињенмх грехова и исновед истих иште, па чини нре св. тајне крштења но то је случај само онда, када одрастао човек ирима веру Христову и хоће, да се „крсти у име Госиода Исуса;" но код мале деце, тога нема и бити не може. И баш за то, што назарени мале деце не крштавају, и одбацују они тајну покајања. Друго: кајање због ночињених грехова, и исиоведање истих, које претходи св. крштењу — није тајна, просто за то, што је покајање тајна цркве Христове, а у цркву се улази св. кршгењем. Па док неко није ушао у цркву, није се крстио не може се ни крстити ни служити црквеним средствима, тајном покајања. Да нак покајање, које претходи св. крпггењу, није тајна доказује и то, што после тога покајања следи крштење; а покајању, обављеном после сз. крштења, не следи већ ново крштење, него тајанствено разрешење и опроштење исповеђених грехова. А за што се кајање због почињених грехова и исповед истих п пре св. крштења тражи и иште, и то од одраслих људи — речено је на своме месту. Могу ли већ крштени, „нренорођеин" назарени грешити, те да ли доисга н греше и о томе је већ на своме месту било речн: после тога не ћемо се упуштати у дуго н много доказивање, да су назарени на кривом иуту, кад мисле п верују, да они после крштења грешити не могу, него ћемо само наиоменути