Српски сион

стр. 3 '2.

„ОРПСКИ СИОВ*.

В р. 22.

праведник награде а сиЈ »омах богатства. Апостоли и ученици њихови проповедаху науку јеванђелску : „ Љуби Бога изнад свега а ближњега као самога себе, и па ипак гле, кроз те три стотине година колико се пута понављала страшна слика жртве голготске, а због оне свете истине: ,,Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио: а како нисте од света него ја вас од свеша избрах зато мрзи на вас свет" (Јов. XV. 1.9.) „а доТм Ле време кад Ке сваки који вас убијв мислити да Богу службу чини. и (Јов. XVI 2.) Кроз три стотине година џелатов мач није се супшо од невине крви мучепика за истину, било је случајева, када је и дивља звер застала нред невином хришћаиском жртвом, коју јој дадоше зверсви гледаоци и показала знаке сажаљења али крвожедни мучитељи нису нрезали ни од какве г^озне п^илике. Ено ноћу у па^ку Неронову као буктиње гору стотине, живих Хришћана поливени смолом и зе|тином а Нерон уз бурно пљескање светине тера коње кроз редове ових мученика. У подивљалог звера ништа није будило сажаљења, ни уздаси светих мучепика, ни бледо лице измождених праведника, ни благи онај поглед из кога читаш онроштење џелату и безумним створовима али уједно и горко сажаљење и светитељску трпељивост, није будила сажаљења ни мл^доет ни старост, ни влажна недра од материнска млека мученице Фелиците, ни врисак малога одојчета које ће за који час остати без своје мајке, ништа! на против Римљанин је био задовољан кад је имао хлеба и када је могао гледати најстрашније призоре мучења невиних Хчншћана. Па зиате ко су били најстрашнији џелати, знате ко је пролевао крв мученичку? Нерон, Марко Аврелије, Деције, Валеријан, Дијоклецијан и други, а знате ко су ово? То су цареви, да римски цареви! Док су гонили и на муке ударали све оне, који су служили Богу једноме, Богу живоме, дотле ено строго су тражили да се њима, њихову кипу клањају, служе и жртву принашају као Богу! А што је било више мученика на реду да гину и што је било више измишљених начина за све, страшније муке, све је више

растао број хришћанских јупака спремних за свако страдање а за име и науку Хри стову. Најпосле и мучитељи се уморише а мученици се оснажише! Ето вам бледе скице мучеништва хришћанскога за три стотине година! На свршетку трећега и у почетку четвртога века за владе Дијоклецијанове дневно је гинуло по неколико хиљада мученика, јер тако је зановедао указ императорев! У то време док је зет императорев Галерије предузео да уништи Хришћане и Хришћаиство, док се његово јунаштво војничко показивало највише у грозној свирепости према благим и кроткич Хриш ћанима, дотле миади Константин, који се образовао на двору царском, гледајући својим очима како немилице надају невине ж^тве^ стицао је увеуење још као дечак, да страшна неправда, која се чини Хришћанима ваии Богу. Три стотине година мучења и мржња његових предака на Хришћане није га учила да као владар настави тамо где су му предци стали, не, све то а уз то Хришћанка мати научили су њега да позна истину и да он буде први, који ће огворено и одважно узети у заштиту невине Хришћане. Још ни постао није владарем а он није крио своју љубав према Хришћанима и онравдан гнев према незнабоштву. Па гле чуда у подузећу његову! гле чудне и силне номоћи за велико дело које ће да изврши! Кад пође оно у бој иротив Мак сенција противника свога и противника Хришћана, јави му се с неба знак сјајна крста с речима „Овим знаком ћеш победити*! И заиста тим је знаком победио и побеђивао! Тим знаком, знаком часнога крста, у име Онога, који је на њему за све људе страдао и за славу имена Његова, Константин је победио зло, које је старије од три стотине годипа, победио је мучитеље и гонитеље Хришћанства, залечио је онај трулеж, који је заударао у свима слојевима друштва у држави. Дакле Хришћанство је победило ! Хришћани победише ! вером иобедтие царство незиабожаца, затворише уста лавовчма, угасише силу огњену, зашуиише оштрицу мача,