Српски сион

1јрој 2'}.

„Орпски СИОН и

С тр. §4$.

ојачаше од пемоКи, посташе јаки у бгткама и растераше војске туђе (Јевр XI. оЗ, 3.4.) За цареваља светога цара пропоја црква Хриетова елободно, величанетвене храмове стаде сам са матером својом градити уславу Божју; мме Божје, име Христово, које се дотле јавио ружило стаде се по примеру цареву светити међу људима добрим и Богу угодним дслима. Но куда се ја машам, кад сада и овако не могу изређати све оно што је Хришћанство добило од благочастивога и светога цај)а и царице, ја и тако не могу сада изређати сва добра и Хришћанска дела, која украсише п>егов нимбус славе царске а још више светитељске. Оставимо то сада, јер нама је и тако нрегежније угледати се ма и на једну врлину светител.ску, него све врлине све титељеве знати а не угледати се ни на једну. Данашњи дап живо нас сећа на нобеду Константинову, сећа нас на знак којим је иобеђивао, а данашње доба и нрилике још живље нас опомињу на нотребу такова оружја, којим би могли нобедити то доба т. ј. зло које нас немилице мучи и у трулеж прерушава. Истина је, нема данас онога мученичкога доба као првих хришћанских векова, крв се не нролева зато што неко исповеда веру и име Христово, слободно је данас бити Хришћанип, та ми смо у веку „просвећепом", али зар нас не мучи и данас зло? зар пе ствара данас пакост и злоћа, мржња и освета, иаслада у греху и још многи други мучитељи, зар не стварају ропство страсти, зар не стварају слуге и изме ћаре туђега мишљења, не стварају ли ти мучитељи мучевике савести своје?! Или зар данас нисмо сви у борби живота? Зар данас нема Нерона страсти, којима ништа свето гије, којима није тешко мучки на пасти свакога, који нису као они, било оштрицом мача, било оштрицом језика или пера, нема ли Нерона, који би радо гледали сав свет а не само свој народ у иламену страсти где г >ре, на да ћуди сво јој и сотонским осећајима пружи уживања као онај антихрист, када је заналио Рим да види како је горела Троја? ! Па зар нема

уз такове Нероне и светине, која бурно пљеска и одобрава сваком а особито најужаснијем каквом неделу његову?! Нема ли дапас Аврелија, који хоће да њихово иачело и мудрост ироповедају сви а који то не чине да су глупи, тврдоглави па и нггетни по друштво, јер зло снују, те да их за то стојичком хладнокрвношћу треба нрезирати и уништавати?! Реците ми, зар нема данас џелата без срца и душе, који љу гим и отровним оруђима свога неваљалства а без сажаљења мучки хватају и убијају баш пајвише нејаке младе и нежне душе младића?! Нема ли данас зар тма нлебејаца, која због лењости ни хлеба нема, али жељно тражи пиркуса, да се па невиним жртвама гледањем или слушањем наслађава?! А зар нема данас и мученика за нравду и истину, које бездушни гладијатори од запата касапе ? . . . Та зар данашње доба не приличи у многоме и многоме ономе добу пре цара Константина ?! Нико ми норећи не може, тамо је зло било што није било слободно бити Хришћанип, а дапас када је слободпо што нема Хришћана! Зар нема Хришћана?! Та ено колико их је који своје рђаве смерове онравдавају баш речила и пауком Сиаситељевом ено их „в укова у јагњеЛој кожи" (Маш. УП. 15) ено их, који се сваки час истичу да бригу брину за свету цркву и нравославље а бегају од цркве као ђаволи од часнога крста! Е да ла може извор из једне главе шочити и слатко и горко ? Може ли бра&о моја, смоква маслгте рађати гг,ли винова лоза смокве? Ако ли имате грку завист и свађу у срцима својима, не хвалише се ни лажите на истину. Ово није она тремудрост шшо силази одозго, иего земаљска, људска, ђаволска. Јер где ]е зависш и свађа онде је и неслога и свака зла сшвар. А која Је иремудрост одозго она је најире чиста, а ио том мирна, кросака, иокорна, иуна милости и добрих илодова, без хатера и нелиг^емерна; а илод правде у миру сије се онгига који мир чине. (Јак III. 11 —18) Откуда ритовг^ и расире међу вама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите немате; уби-