Српски сион

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 363.

туђој несрећи ? Када смо помогли и руку иружилп у злу и невољи брату свому, који је нагае иомоћи тражио? Нијесмо ли гледали и настојали, да га још дубље у несрећу увалимо; нијесмо ли се несрећом његовом спрдали? Када смо пожалили сироче туђе и сиротињу његову? Јесмо ли икоме добро учинили? Јесмо ли икоме нраво мјерили, ираво судили, ираво чинвли, нраво говорили? Јесмо ли били брату — брат, ближњему — ближњи, човјеку човјек, или свакоме туђин, свакоме непрпјатељ, сваком злотвор? Јесмо лн дркву своју свету љубили и иоштовали ; глаеа њезинога слушали ? Гђе су нам светиње наше старе, гђе ностови нагаи? Зар нијеско све погазили и презрели? Како смо ђецу своју. тај најдрагоценији дар Божији одхрањивали и уза њих приањали? Шта учннисмо од њих ? Не заслужујемо ли, дакле, казне Божије? Ох, метнимо руку на срце, љубезна браћо, пак признајмо грјехоту и кривицу своју! Признајмо, да смо Бога и Створнтеља свога тешко увриједили; љубав његову безкрајну мржњом нрезиром и заборавом; милост и доброчинства, којијем нас од колијевке обасипа, злом и незаквалношћу вратили. Јест, грјеганп смо, тешко смо грјешни, .нак зар имамо онда и срца и образа; зар се можемо и смјемо чему бољем да надамо ? Господ нас је Бог казнио. Деснпцу Своју, милостиву и штедру, дигао је са нас, пак нас ево, гђе кукамо и прси бијемо; гђе очајавамо и здвајамо! Али, и у овом нагаем данагањем тегаком и очајном положају, има јога наде. Натмурено небо среће нагае, прогањује зрачак давног сунашца Божијег. — А тај зрачак, — то је иокајање. Јест, љубазна браћо, иокајмо се, освијестимо се, пренимо се! Обратимо се опет Богу и Госиоду свом ; будимо опет људи Божји! Чунајмо из врта нагаег дугаевног коров и драч онај, гато но је отео се и овладао њиме; гато но је угушио све цвијеће Божије у њему. Јест, цвијеће Божије: н в.јеру и љубав и наду хришћанску, и милосрђе и доброту, и благост и кротост, и правду и истину, и братство и слогу, и стид и поштење. Учимо се на ново у Бога свога вјеровати ; Њега се бојати; Њему се молити; Њега љубити и поштовати; у Њега се поуздати. — Оживимо опет у срцу свом љубав ону свету и небесну, љубав братску, љубав спрам цијелог свијета Божијег. Оживимо стару слогу,

старо братство, стару вјеру, старо ноштење. Прионимо један уз другога, као права браћа и једна ђеца Божија. Недајмо срцу своме, да га растаче црв зависти и злобе, црв себичности и саможивости, -што но је раздијелио данас брата од брата, пријатеља од пријатеља, човјека од човјека. Прионимо један уз другог, а свн заједно уз Госиода, и Бога свога, своју свету цркву, свијем срцем, свом душом, свом снагом, свијем животом својијем, пак ће нас сунагаце Божије љубави и милости опет огријати и донијети нам старе оне среће, старог добра, старог берићета, старог благослова Божијег. У Јасеновцу нред св. Константина и Јелену 1899. Д. К. Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. Витковић. (Наставак). 8. Осма зстовед о блаженству. У изрекама својим о блаженству Хриетос Спаситељ слика путеве за ностизавање блаженства. Он у првим својим изрекама показује, какове су врлине потребне, да би наследили царство небеско. У двема последњим изрекама Хрисгос говори о тегакоћама, које стоје на путу к блаженству, учи да у жудњи за блаженством морамо битн спремни, да иодносимо на путу к блаженству лежеће тегакоће. Елджени изгндни полкду Ј)ади: гјкш т ^х естк царстви некесное — благо арогнанима аравде ради, је/р -је њихово царство небеско — говори Христос. Его тегакоће на путу к блаженству. Они, који жуде за блаженством, морају бити сиремни гонењу за правду. То је — тешкоћа на путу к блаженству, но то је и средсгво за дос1игнуће блаженства. Кога дакле треба разумети иод прогнанима иравде ради? У чему се састоји подвиг њихов, ради кога се они удостојавају блаженства у царству небесном ? Понекада неки навуку на себе гонење радц своје кривице. Тако н. пр. неразумна, груба и неумерена ревност ма за каковим обичајима и навикама може узбунити умове и раздражити срце и изазвати гонење. Уиорна и неразумна жеља ма по коју цену бранити ма какову мисао, само зато, што је она своја, може