Српски сион

Вр. и.

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 375.

и каприсним, па и саовим грубим; али поред догматичких разлика, код свих се истиче једиа и иста тежња к слободној народној цркви, те су многи међу њима ироникнути страшном мржњом сирам установљене пркве и њених служитеља. Осим појединих секата у самој установљеној цркви створила се већ од давнине многобројна странка у име слободног црквеног опћења — 1хее сћигсћ тоуешеп!. Поједини људи и извесна друштва употребљују своја средства да простом народу пруже могућност учествовања у богослужењу: с тога се граде носебне иркве или изнајмљују засебна места, театри, сараи, дворапе и т. д. Сав тај покрет нроизвео је већ осетљиву реакцију у обичајима саме установљене цркве, побудивши је да већма рашири своја врата. Но није ли то чудио и страшно, да се овде тек борбом добија оно, што је код нас од увек слободно као ваздух, којим дишемо ? Како се и код нас у Русији че«то већ чују чудне речи о нашој нркви из уста оних л>уди, који иеко време проживеше иа западу, читаху стране књиге, те радо суде но туђим речима, или просто од људи наивних, који се заносе идеалном нреставом — крај суште реалности Ти људи не могу да се нахвале англиканске или германске цркве и англиканског свећенства, док напротив нашу цркву и наше свећенство силно осуђују. Ако им је веровати, — тамо је све живи рад, а код нас страшно мртвило, грубост и сан. Тамо су дела, а код нас гола обредност и нерад. Није иикаково чудо, што многи тако говоре. Људи обично човека по оделу цене. Веле : но уму прате; али да, би ум упознали и дух осетили, треба много посматрати и мишљу порадити, а по оделу није тешко судиги. Саставиш себи у напред готов утисак, па при њему и останеш. Уз то има много људи, којима је прва ствар, прво и коначно решење утисак спољашњи добар изглед, манири, умешност, чистота, реснектабилитет. У томе, заиста има нешто, чему би се у Енглеској цркви радовали, док у нашој баш због тога каткад тугују. Тешко да ко није чуо каково светско, а каткад на жалост и духовно

лице, које ,је неко време на западу провело, где ватрено хвали тамошњу црквену иростоту а осуђује нашу рођену „због недозрелости ". Грозно је слушати такове речи, као игго је грозно гледати сииа, када нроживевши у одличном помодном кругу, усред све Финоће престоничког живота, враћа се у село, где је негда своје детињство нровео, те с презирањем гледа њему просте и грубе обичаје своје рођене нородице. По природи својој, ми смо за чудо склони, да се запосимо за лепим обликом, организацијом, спољашњом конструкцијом сваке ствари. Огуд н наша страст нодражавању и нренашању на наше земљиште оних установа и облик&, који нас на западу заносе својом спољашњом хармонијом. Но ми при томе обично заборављамо или се врло касно сегимо, да је иреком иотребом изазван сваки облик, који се историјски образовао, у историји из историјских услова порастао, те је дакле логички извод из ирошлога. Нико не може своју историју ни променути ни обићи; а сама историја са свим њеним појавама, раденицима сложеним облицима друштвеног бића, нроизвод је народног духа, као што је и историја сваког посебног човека у битности својој производ духа, који у њему живи. Исто се то може рећи и о облицима црквепог устројства. У сваком облику има његов власгити оспов, на ком је он израсао; често не видећи тај основ преваримо се у облику, но кад би га видели, то се други пут не би ни нромишљали, да ли да готов облик одбацимо при свој његовој хармопичности, већ би радије осгали нри свом старом и грубом облику — док иаш властити духовни живот не изведе за нас свој облик. Дух, ето шта је битно у свакој установи, ето шта треба чувати више свега од иогрешака и мешања. Наша је црква од искони имала и свагда чува значај пародне цркве, као и дух љубави и безразличног онћења. Вером се наш народ још и данас држи посред неприлика и невоља, те ако га шта може подржати, оснажити и обновити у даљој историји, то је вера и то само црквена вера. Говоре нам, да је наш народ незналица своје кере,