Српски сион

С тр . 376.

.СРПСКИ сион*.

В р . 24.

препуи сујевере, те да страда од гадних и порочпих навика; да је наше свештенство грубо, неуко, нерадино, попижепо, те да врло слаб утипдј има на иарод. Све је то додуше у многом оправдано, но то су све — не битпе, већ случајне и привремене појаве. Оне зависе од миогих услова а ире свегн од услова економичких и нолитичких, с изменом којих и те нојаве пре или после изменуће се. А шта је битно ? ТЦта припада духу ? Љубав народа спрам цркве, слободно сазнање нотиуног опћења у цркви, иојам о цркви као опћој својини и опћем збору, нотпуно уииштење сталишке разлике у цркви и опћење народа са служитељима цркве, који су из парода поникли, те се од њега не деле ии животним бићем ни врлинама, ни самим педостатцима. с народом стоје и иадају. Ето таково је ноље на ком може да порасте много добрих илодова, ако се ради дубл^е, бринући се не толико о побољшању би&а, колико о побољшању духа, не тјлико о томе да не би број црква иреишо иошребе, колико о томе, да пе би пошреба цркве осшала не задовољена. Да ли да са завишћу чезнемо за таковом црквом и свештеиством као што чусмо да је иротестанска црква и њени пастири? Сачувај нас Боже тога, да наши настири ностану чиповници, пад иародом постављени, — његови кпезови. Размишљајући дубл.е о животу долазиш до тога закључка, да је за сваког човека на путу његовог духовног развића, иајдрагоцеиије и најнужније — да сачува у себи неповређено просто природно чуство човечјег одношаја к људима, правду и слободу духовне нресгаве и покрета. То је — иенрикосновени капитал духовне природе, којим се душа чува и обезбеђује од деловања разних званичних облика и вештачких теорија, који и ненриметио трују нросто морално чуство. Како су нам у многом одношају штетни ти облици и теорије, опе могу прививши се души, да сасвим изврну и униште. у њој просте и здраве преставе и осећања, да спутају нојам о правди и иеправди, да подгризу и сам корен из кјг изниче здрав човек у духовном одношају снрам света и људи.

Ето шта је битно, и ето шта ми тако често убијамо у себи због са свим непотребпих облика, који нас обмањују. Колико је због тога код иас пронало људи и устаиова, који се грешним развићем грозно нагрдише, — а међу тим у црквеној установи за нас је од највеће важности баш тај корен. Не дај Воже, да га и код нас кадгод подгризе рђаво постављеиа црквепа реФОрма. (Наставиће се). Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. с руског превео: Дим. Витковић. (Наставак). Христос Спаситрљ назива оне, који су гоњени и нрогоњени за правду, блаженима. Влаго прогнанима иравде ради — говори Он. Но какво блаженство може бити у гоњењу, у нрогонству? Није ли боље, није ли вернпје назвати то — бригом, несрећом, невољом?Да, заиста гоњење, ирогнанство — није блаженство, него невоља, но само за оне, који немајући наде на Бога, падају под тежнном гоњења, која се на њих сруше. Трпећи гоњење, не треба пасти у чаму или у очајање. Бека се на путу к добродетељи и побожности сретају разне ирепреке, ненријатности од стране грешних људи, — уздањем на помоћ Божју треба подржати у себи храброст духа. Ако у извесним тренутцима природа наша страда и стење под тежином, то и тада не треба изгубити храбрости: молнтва и нада на Бога даће тада нових сила. Ми не бисмо били достојни Бога, кад би нас страх иред пречрекама и тешкоћама зауставно, да напустимо дело Његово. Ако наше добре мисли и жеље сретају неодол^иве препреке. ради свога остварења. ако трудп наши остају бесплодни, ако наше добре намере добро не испадају, то не треба пасти духом, треба мислити и надати се, да ће нам Бог може бити даровати друго благо за нас корисније, помоћи нам, да извршимо друго добро дело, које служи на славу ТБегову. Уједно не следи, да престанемо чинити добро, него треба продужити жртвовање Богу својим трудима, својим здрављем, и чак — ако је иотребно — животом. Ако су гоњења за правду и врло тешка, и тада не треба да паднемо у бојазан ц малодушност, него и тада треба да нам она