Српски сион

В р . 24

„СРПОКИ

СИОН."

С тр . 379.

нресто у Цариграду. Ревност његова у изобличавању порока и заблуда подигла му је многе неиријатеље. У својим поукама, пуним силе и красноречитости, он је строго изобличио у његово време владајуће нороке, и за та праведна изобличз.вања морао је много да страда. Царица Евдокија била је жена грешна и изобличавања светитељева примала је за личну увреду. Она га је омрзла и тражила средства, да га погуби. Наскоро по жељи царичиној светитељ је заиста био осуђен на нрогонство. Но народна побуна поводом осуде љубљенога пастира и изненадни земљотрес побудили су дарицу, да одмах поврати св. Јована натраг. Па ипак није дуго после тога он светитељевао. Нова његова изобличавања са црквене катедре ужасно су раздражила Евдокију и св. Јован одлучно је био осуђен на заточење. ГБег& су у ночетку послали у град Никеју, а за тим иовели у једно удаљено местанце Кукуз у Арменији. Заповеђено је било, да после две године пошаљу св. Јована још даље. Светитеља су вукли, не давши му оданути на сунчаној жези. Но он није стнгао у место свога прогонства. Носле тромесечног мучног иутовања у малом граду Команима. свети трудбеник био је позван Оцем небеским вечноме нокоју. (Мин. 13. нов.) Тако је овај велики светитељ не само био нрогнан ради нравде; него и у ирогонству трпио непрестана гоњења. Примери срију ових и многих још других угодника Божјих могу нас охрабрити и окрепити у подвигу гонења за нравду. Шта су наша страдања у сравњењу са њиховим страдањима? И каковим трпењем, каковом храброшћу, каковом љубављу црема Богу и каковом надом на Њега подносили су они страдања! И тако благо прогнанима иравде ради, Јер је њихово царсшво небеско. Бог допушта, да би ми у току целога живота подносили искушења, да ми би овде трпили гоњења и нрогонства за правду. Горка су та страдања и тешка, но не требамо заборавиги ни утехе у њима. Ево земаљска утеха: заборависте утеху говори апостол — коју вам говори као синовима: сине мој, не пугатај у немар карања Госшдња, нити губи воље, кад те Он покара. Јер кога љуби 1осиод, онога и кара; а бије свакога сина, којега ирима. Ако тртите карање, као синовима иоказује вам се Бог (Јевр. XII. 5.—6. 7.) Ево и

небеске утехе: уска су врата и тесан иут што воде у живош — говори Христос. (Мат. УП. 14.) Тај је пут изабраника Божјих, који их води небу. Да би имали и ову и ону утеху, да би их осетили у себи, треба само имати тврду наду на Бога, и нада се неће осрамотити. (Рим. V. 5.)

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикиђ парох. На питање ово могући је двојаки одговор: јесте или није. Ако — није, т. ј. ако онај хлеб „благословом" Христовим није био нретворен у истинито тело; и, ако оно вино „хвалом" Христовом није било претворено у истиниту крв Христову, тако да Христос није могао ни смео рећи: „ово је тело моје и ово је крв моја" : онда је Христос — говорећи инак својим ученицима: „ово је тело моје, и ово је крв моја" — лагао, с.воје ученике варао!! (0 Христе Исусе, сине Божјн, Створитељу свега „видљивога и невидљивога", Господару бестелесних сила, Сиаситељу људски и Боже мој, Ти божанска, Ти вечна „Истино"! — онрости ми милостиво, што Те — и нехотице, а противу воље и уверења свога, ма и само слабом реч.ју и лаким нером — градим лажом и варалицом; управо што саТвојим великим и светим именом спојих две, Тебе и Твоје узвишености и светиње недостојне речи! Но не градим Те лажом ја, не убраја Те међу варалице моја мила мајка, црква православна: него Те лажом граде — „верни", баш они, који широм бела света, а на сва уста трубе, да само они славе Оца Твога небескога, да само они за Тебе живе и мру, да се једино они држе строго Тво.јих речи, Твоје науке; међу варалице Те убрајају све оне верске заједнице, које гневно устају и жестоко кидишу на Твоју св. невесту, цркву православну, јер Ти је она — тобоже — неверном постала, те изврнула Твоју свету реч, изопачила Твоју божанску науку, на су те верске заједнице — божемраде, да твоју неверну невесгу са пута блуда у верност Твоју приведу ?) Држим, да ће сви, па и „верни" самном заједно ужаснути се и згрозити од горњега закључка, тога грднога греха, тога грешнога богохулства. А да би тај грех, то богохулство