Српски сион

В р . 24

„СР11СКИ СИОН."

С тр . 381.

Христове окусити могао, Јесте, он због тога не тужи, не нлаче, јер зна, да је он и онда, на толико година после тајне вечере, онда, када Христа већ више није на земљи и међу људима било, могао јести истинито тело и пити ираву крв Христову. — Па не да је тек сами св. аностол Павле јео тело и пио крв Христову, него су то чинили и чинити могли и други верни, други чланови цркве Христове; и баш за то, даје св. апостол Павле упутство хришћанима свога времена, а преко њих и хришћанима свију времена, како треба иристуаати хлебу и чаши, па вели: „Чаша благослова, коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб, који ломнмо, није ли заједница тела Христова? (I. Кор. 10., 16.) на за то: „који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој. Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега". (11., 27.— 29.) Св. аиостол Павле дакле види и гледа у „хлебу и чаши", односно у вину, које је у чаши, не тек прост хлебац и обично вино, него „заједницу тела и крви Господње", другим речима само „гело и крв .Господњу, те прети „судом" свакоме ономе ко.ји би недостојно јео хлеб и пио чашу", јер тај не би „разликовао тела Госнодњега", т. ј. не би „разликовао чашу благослова" од обичне чаше, односно „благословљено" вино од обичнога, које иначе нри столу или у весељу унотребљавамо ! нити би „разликовао хлеб", који се — после „благослова" — „ломи" од простога хлеба, који нам је сваки дан на столу, и којега нри јелу употребљавамо, те би тако био ,,крив телу и крви Господњој " А да су и хришћани, који су живели у времену носле апостола, у евхаристичпом, бла гословеном хлебу и вину видели и гледали не тек само прости хлеб и обично вино, као слику и ирилику тела и крви Христове, него баш само истинито тело и праву крв Христову, то сведоче св. оци, пастири и учигељи ирвих времена цркве Христове; тако св. Јован Златоусти, у молитвн својој, која се пред нричешћивањем чита, вели: „Још верујем, да је ово само пречисто тело твоје, и (да) је ово сама часна крв твоја". Но не само поједини св. оци, него и чи-

тави њихови скуиови, читави сабори пастира и учитеља првих векова цркве Христове једнодушно и једногласно признају и исповедају, да се у св. тајни причешћа под видом хлеба и вина даје и прима само истинито тело и права крв Христова; тако картагински, или боље хипонски помесни сабор, који је држан још 393. године у своме једноме правилу вели: „У светилишту ништа нека се не приносп осим тела и крви Господње . . . то јест, осим хлеба и вина, с водом помешана. (Правила с тума чењима" — П. стр. 170.) А васељенски т. зв. „трулски" сабор, који је одржан 691. г., и на ком беше 227 св. отаца, у своме 101. иравилу каже: „Божанствени апостол високим гласом називље телом и храмом Христовим човека, који је створен по слици Божјој. А пошто се човек удостојио Спаситељним страдањем небескога достојансгва, да једе и пије Христа, и тиме је постављен над сваким другим чувственим створом и у свеау је напућен вечноме животу, посвећујући душу и тело своје кроз учествовање у божанственој благодати; ради тога, који хоће, да у време литургије прими нречисто тело и да једно с њим к|>оз нричешће постане, мора да склопи руке у облику крста, и тако да приступа, и да прима опћење благодати". (Исто — I. стр. 17. и 592.) Да су стари Хришћани, у времену носле апостола, веровали, да они у св иричешћу под видом хлеба и вина, једу истинито тело и иију праву крв Христову, о томе сведоче не тек сами ти хришћани, него то нотврђују и засведочавају и њихови непријатељи, незнабошци. Дознавши да хришћани једу тело и пију крв, њихови неиријатељи, незнабошци држали су и веровали, да хришћани на својим скуповима кољу своју малену децу, те једу њихово тело и пију њихову крв; и разуме се, да су незнабошци хршићаие због тога гонили, као људе опасне ио опстанак људског друштва и чиетоћу наравствености. („Црквена историја" —- у рукопису.) — Наравно да су хришћане од таковог кривог схваћања и разумевања св. тајне нричешћа, као и од таковог грдног и гнусног злочина бранили њпхови, хришћански писци, т. зв. апологети. Да су стари хришћани, који су живели носле апостола, у евхаристичном хлебу и вину не само видели и гледали. него да су баш и требали видети н гледати само истинито тело