Српски сион

От1\ 382

.СРПОКИ СИОН."

В р . 24.

и праву крв Христову, а не тек прости хлеб и обично вино, као слику и прилику тела и крви Христове — сведоче и саме речи Христове, којима је св. тајну причешћа установио. Христос вели: „ово је тело моје ... ово је крв моја." Сад: ако је Христос хтео и желео, да његови учениди примајући хлеб и вино, а слуша јћи речи учитеља свога: „ово је тело моје.., ово је крв моја" — не мисле и мислити не могу на његово истинито тело и праву крв, него да хлеб и вино приме, те ,једу и пију само као слику и прилику тела и крви његове: онда је Христос требао мало бол>е назити на своје речи, те изабрати и употребити мало јасније изразе и згоднији облик; те рећи од прилике овако: „узмите једите овај хлеб, који ће вам бити за или место тела мога", и опет: „узмите чашу ову, и пијте из ње ово вино, које ће вам бити за, или месго крви моје." Међу тим Христос тако не рече, већ — као што чусмо а видесмо — вели јасно и одре|ено; „ово је тело моје.., ово је крв моја". (Наставиће се.)

Мисли о проповедништву. Шта би рекли о зидару, који не би видео разлике између палате, код које су делови добро уређени те чине једну делпну по илану, и између гомиле малих кућа, које не престављају праве целине, ма да једна до друге стоје? Да ли има тек онда права јединства, кад му се не може ништа одузети, а да се битно не унакази. Прави ред влада само тамо, где се ни један део не сме променити, а да се целина не ослаби, не потавни или поремети. Ред ,је најдрагоценији производ духа. Кад је у говору спојен ред, правилно суђење, снага и ватра, онда је тај говор потпун. Фенелон. * Нико не напредује у истини боље од онога који увиди, да у божественим стварима јот увек много преостаје да се учи ма колико да је учио. Ко себи уобрази да је постигао сврху, тај не налази што је тражио, већ подлеже у истраживању. Св. Лав. Велики. * Проноведник мора са грешницима поступати као са сленцима, који су зашли па не знају куд им ваља поћи: не треба их тући нп

на њих се љутити, него их са сажаљењем за руку узети и на пут извести. Св. Дионисије Ареопагита. ■%. Ако хоћеш људе да учиш, мораш им говорити снисходљиво и новерљиво (вићпивзе). Ако си рад да им улијеш љубав ирема истпни, мораш им говорити благо и умеремо (1ешрега1е). Да се људи окану својих страсти и за нама пођу, морамо им говорити узвишено и ватрено (^гапсШег). Китњасти се изрази морају зато употребити, што се људи просто изложеним истинама ретко задовољавају. Храбар војник, који иаше златом и сребром искићен мач, употребљава га у рату зато, што је добар за бој, а не што је тако скупоцен. Бл. Августин. Дописи. Мађ. Боја, 30. маја. Ових дана је Мађар-Боја дочекала ретку радост. После нуних 80 година доживела је сретни дан, да види свог Архипастира у средини својој. Ове се живо ужурбало и потекло на сусрет милом свом Оцу духовном, да прими Његов благослов; и мало и велико иливало је у неописаној радости. Било је уираво дивота ногледати чилу Србадију у красном народном оделу, где се таласа, према граници хатара. Кад је стигао жељени гост, Његово Високопреосвештенство, госнодин Епископ Лукијан БогдановиК, све су се жеље у једну спојиле, све су мисли једно исто изражавале, а томе је свему дао израза г. бележник Тот Вилим и општински повереник Јефта Кућанчанин, својим срдачним и једрим говорима. Шта смо осећали, како смо унраво радошћу опијени били, кад је Његово Високопреосвештенство очински проговорило на поздраве оне — то само ми знамо, то се само осећати даје, али не у перо метнути ! Уз нуцањ прангија и бурно клицање обрадованог народа допратио је поздрав звона високог госта у само место, где су појурила кола испод величанствених славолука на два места. Пред црквеним вратима поздравила је једна девојчица Његово Високопреосвештенство и предала Му киту цвећа најлепши символ различних наших осећаја радости и весеља. У цркву се једва могло ући, јер се слегло цело место без разлике