Српски сион

О тр . 422.

/орцоки сћоа. и

В р . 27.

осећати и денити иотребу религијозног осећаја; то је мало, да би човек могао разумети смисао цркве за руски народ и заволео ту цркву као своју, рођену. Ваља живети народним животом, ваља се молити заједно с народом, у једном црквеном скупу, осећати с народом исти откуцај срца, проникнут једном свечаношћу, једном речју и певањем. Отуд многи, који знају цркву само но домаћим храмовима, где се скунља одабрана иублика, немају правилан појам о својој цркви и садаљем укусу црквеном, те каткада равнодушно или ногрешно гледају на оно, у црквеном обичају и служби, што народ високо цени, те што по његову схватању и саставља црквену лепоту. Православна црква лепа је пароду. Кад у њу уђеш, одмах осећаш, да је у њој све једпо, све народу разумљиво и да све народ прати. Уђите у римокатолички храм, како се у њему, нравославном скупу, све пусто, хладно и вештачко чини. Свећеник служи и чита сам за себе, као да је више народа и од народа одељен. Он се сам за себе моли из своје књиге ; народ се моли из својих, долази и одлази свршивши своје молитве и дочекавши овај или онај црквени чин. На олтару се свршава свећена радња; народ је само нрисутан при том, али као да опћом молитком не учествује У њој. Обред је нем спрам нашег осећаја, и ми осећамо, да лепота, коју можда он има, није наша лепота већ туђа. Сви покрети обреда, механички разређени, чине нам се чудни. хладни, без израза, крој црквепослужбеног одела пе одговара духу цркве; звуци црквеног рецитатива — дисхармонични и бездушни; појање на туђем језику, у ком не расиознајеш речи — није химна народног скуиа, није вапај, који тече из душе, — већ вештачки удешен концерат, који до душе попуњава богослужење, али се не слива с њим. Душа наша тугује овде за својом црквом, као што у туђини тугује за домовином. А како је код нас: ту је неописана ленота, коју Рус схвата, — лепота, за коју је он готов да душу своју ноложи — тако је он воле. Руско црквено појање — као народна песма, раз-

лева се на широко слободном-сгрујом из народних груди, а чим је слободније тим потнуније срцу говори. Напеви су код нас као и код Грка, али их руски народ друкчије поји, јер их је задахнуо духом својим. Ко би рад био да чује, како се тај дух изражава, тај нека пе иде тамо, где гласовима управљају знамеиите коровође и капелници, хдо се употребљава музика нових композитора. Он вал,а да слуша појање у манастиру или у једној од оних цркава, где је хорско иојање у добром реду; тамо ће чути, како широким и слободним нотоком струји празнични ирмос из руских груди, како се свечаним гласом пева догматик, како се стихира с канонархом слаже, те каквим радосним одушевљењем нроникнут је Васкрспи и Божићњи канон. Осврнимо се ту, и видећемо, како се свака реч песме одзива у народном скупу, како блиста у погледима небу подигнутим, уз диже се иад обореним главама, одржава се у приневима, који се одасвуд дижу с тога, што су сваком црквеном човеку од детињства познате и речи и наневи, те у сваком душа поји, када их слуша. Како снажно утиче добро уређепо, ишинито Богослужење на душу ! И вап цркве чува душа оно дубоко осећање, које се одржава у њој при успомени на овај или онај часак — руска душа, која се навикла да иде у цркву и с њом сљубила, сваког часка је готова да се нотпуно преда Богу и молит ви, када у њој чује песму Васкрсног или Божићњег канона, с мишљу о светлој јутрењи, или мили напев нразничног ирмоса, или „К«лп'(ни1 а слака" с њеним дирљивим „дјцздптј " . . . заиста, то су они исти звуци, о којима је рекао песиик, да нх се .... без уехићења Слушати не мозке. . . и да ће их свуда, у храму, носред боја, или ма где био, одмах нознати. А код оног, који је од детињства свикао на те речи и на те звуке, колико се само нута дижу успомене и слике из оне велике песме прошлости, коју је сваки иреживео и у себи носи. . . . Срећан је онај, који је од детињства свикао на те речи и па те звуке, колико се само пута дижу успомене и слике из оне велике поеме прошлости, коју