Српски сион

Вр 27.

„Орис ки сиои>

С тр . 423.

је сваки преживео и у себи носи. Срећан је онај, који је од детињства свикао иа те речи, звуке и слике, који је у њима нашао леиоту и тежи к љој, те не може без н»е да живи, који их нотпуно схвата, све му је блиско — рођено, све му диже душу из нрашине и кола животног, који у њима налази и сабира на све стране растрзани живот свој, по разним пугевима разбацану срећу своју. Срећан је онај, кога су од детињства добри и нобожни родитељи научили да љуби цркву Божју, да се у њој посред народа моли свеопћом молитвом, светкује опће народне празнике. Они су му скупили блага на цео живот, они су га заиста увели у разум народиог духа и у љубав народног срца, учинивши да му црква буде као рођени дом и место потпуног, чистог и истинитог сједињења с народом. А шта да се рече о множини наших храмова, што су ио забитним шумама и широким нољима, где народ у цркви немо стоји, ништа ие схватајући, па само слуша блебетање ђака или мрмљање клирика? Јао! није црква крива, нити сиромашни народ тој глуности: крив је лењи и песавесни служитељ цркве; крива је црквена власт, која непажљиво и равнодушно ноставља на црквена звања; крива је, према околностима, оскудица и сиромаштво народно. Благо оном човеку, у коме се тога часка зажеже искра љубави и ревности о духовном животу, те успе да изведе забачену цркву у светлост благољенија Заиста, он осветљава светлошћу страну и сен смртну, он васкрсава умрле и одбачене, спасава душе од смрти и прекрачује многе грехове. Отуд Руси тако радо и тако много афгвују на црквене зграде, на зидање и украшавање храмова Како иогрешно суде огш, који их осуђују за то ревновање, а такових гласова сад се већ доста чује. То нггедро ревновање принисују или грубости и незнању, или иак Фарисејском лицемерству. Беле: не би ли боље било, да се ти новци употребе на „народно образовање", на школе, на корисне заводе ? Жртвује се на свој начин и на једно и на друго, али је ово жртвовање сасвим друкчије и побожан Рус са здравим (руским) разумом дуго ће размишљати пре него што

отвори новчаник свој, да штедро дарује разне Формално корисне и васпитне заводе. Таково је, дакле, дело црква Божја! Она сама за себе говори; она је — жива Божја у народу установа. Једино у њој, и живи и мртви налазе утеху. Једино је у њој свима лако и слободно. у њој свака душа, од мала до велика, весели се и радује и одмара од тешких страдања; у њој јеједно место и белом и црном човеку, и богагашу и сиротану. Украшена је боље од налате царске — дом Божји, а свако од малих и сиромашних у њој стоји, као у свом дому; сваки може назвати цркву својом. У њој је свима прибежиште и молитва, па оно учење, које је Русу више свега мило и драго. Ето зашто се непознато и познато о нркви на једном показује у руској души и принуђава Руса да жртвује на цркву без освртања и размишљања. Рус осећа, да се у том послу не вара, те даје с нотнуном вером и светошћу на истинито и свето дело.

Г о в о р пароха Даљеког Душана Магарашевића на дан 19. јуна 189У., при подизању споменика блаженоупокојеном патријарху ЈосиФу Рајачићу и Његовој Светости натријарху Георгију Бранковићу код цркве на Водици у планини Даљској. Што даје десннца, нека не зна левица; за добра дела твоја не тражи награде овде на земљи, јер ћеш ју наћи горе на небеси! То су речи Христа Спасител.а нашег, благочастиви Христијани! А шта значе те речи ? Вначе то: да ако коме добро какво учиниш, немој да се хвалиш како си то и то учинио, а немој да тражиш ни хвале нп награде, за то добро, јер ћеш награду добити од Оца небеског. Но и ако нам је, љубазни моји, Господ те речи казао, зато ипак није рекао, да ма будемо незахвални нашим добротворима, да им за добро њихово зло враћамо, шта више, ми их не смемо нигда заборавити као и злотворима нашпм што морамо нраштати. Но на жалост, драга браћо, данашњи свет слабо се сећа речи Госиодњих, па не само да их се слабо сећа, него и противно вољи Божјој чине и раде. Данас је у свету тако ца ко тебе лебом, ти њега каменом! Запитаћете ме, љубазни