Српски сион

Бг. 27.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 425.

тељу храма иресвете Еогородице, иатријарху сриеком Георгију Брапкови^у, захвална црквеиа оишшипа у Даљу 1899. год " 0 Боже милостиви, хваЈ %ти, јер нас ниси оставио, хвала ти, јер си нас од великог искушења очувао, хвала ти Спаситељу наш. што си нас научио да се и т не бацамо каменом на Онога, који нас хлебом обдарује! Хвала ти Боже, од нас велика! Иуних 140 година мала ова дрквица иримала је у себе своје верне на молитву; 140 година одјекивао је у њој звучан глас побожних Христијана; 140 година налиле се у њој воштанице, за покој душе мртвих, а за здравље живих, и зидови њенн, ннје чудо што су оронули, није чудо, што је онај дивни сјај на иконостасу за толило годнна нотамнео! Ми сви долазисмо овамо, посећивасмо овај св. храм, очи су нам сузне биле гледајући све то, но шта могосмо кад не могосмо томе иомоћи. Али, јадно стање мале ове црквице, увидео је и љубљени наш архипасгир, патријарх српски Георгије ВраиковиЛ када је год. 1893. носетио овај храм и у њему се Богу помолио! Од онога часа засјала је светлост на црквици овој, од онога часа нрестале су сузе жалоснице наше, а текле су сузе радоснице, јер — српски натријарх, мили наш Поглавица, обнови нам дом молитве, украси га Богу у славу, а нама Даљцима на понос! Па и ако узвишени обновитељ овога светога храма није тражио за добро дело своје овде на земљи хвале, ви љубазна браћо моја, инак хтедосте да се у данашње време, баш у време највеће неблагодарности. одужите љубави светога Поглавице свога, који вам је, ево од год. 1890. до данас, сваком приликом добар и иредобар отац био, који вам је многа, доброчинства учинио, на и данас чини, а ево обновио вам и понос ваш — овај св. храм Богородични! И кад ви хтедосте, да живи спомен Његовом имену подигнете, да Га уверите о синовској љубави својој — онда, браћо дра-га, осведочени будите, да ћете се најбоље одужити имену Његову: ако будете љубили цркву., коју и Он љуби; ако будеге иоштовали науку Господњу, коју и Он ноштује, и ако будете ираштали увреде својим злотворима, као што и Он нрашта, а по примеру св. првоученика

и архиђакона Стефана, ког су злотвори камењем убили; ио примеру и самога Господа нашег Исуса Христа, који је издишући на крсту за своје злотворе се Оцу небесном номолио речима: Оче, опрости им, јер незнају шта чине! Амин!

Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. Витковић. (Свршетак.) У девет изрека својих о блаженству насликао нам је Господ као неке степене духовног узласка на висину савршенства, који нам отварају двери у станове небеске, где је подвижницима спремљена велика награда. Христос даје блаженство онима, који иду по разним степенима тога пута. Он побуђује не са страхом на извршење јеванђеоскога закона, него привлачи са обећањима. Он хоће, да би, не из морања, него из добре воље, не из страха, него из љубави, вршили заповеди Његове, не као робови, него као деца. Јер не иримисше — учи св. ап Павле, — духа роиства, да се оиет бојише, иего иримисте духа иосиначкога, којим вичемо: Ава, оче! (Рим. VIII. 15.) Но уједно не ради награде, не ради блаженства у будућем животу, треба жудити за извршењем заповеди Христових. „Већу ћеш награду добитп, говори св. Златоусти, ако чиниш не са надом на награду. Говорити о наградама и у напред их набрајати, значи више најамника, него ли вернога слугу. Треба све радити ради Христа, а не ради награде? Ако ми вршимо заповеди Христове, не треба да. помишљамо на награду, нити да се гордимо својим подвизима, .јер смо извршили оно, што смо дужни били извршити. Кад свршите све, шшо вам је заиовеђено, говорите, ми смо залудне слуге, јер учинисмо, што смо били дужпи учинити (Лук. ХТП. 10.). Извршитељ ових заповеди не треба да стење и роита, ако му се чини извршење тешким и трудним, јер он мора триети. Тешкоћа није у самим заповедима, тешкоћа је у самом човеку, у његовој грешности и порочности, у његовој чулности и привезаности за свет. Саме по себи зановеди су Христове лаке за човека, оне су близу нама. оне су усађене у наше срце, у нашу душу, у нашу природу. На нас се могу