Српски сион

С тр , 534.

-СРГШКИ

СИОН."

В р . 33.

претрпети морају до краја и дрква и народ, те да дођу до мира н сталнога напредокања и жељене славе своје. Јер да је то време искушења и патње наше минуло, не би се од неких србовањем сматрала борба протпв црквенога реда и поретка, учења и дисцнплине устројства свето-савске цркве; не би се српским родољубл.ем од неких држало устајање п богомрско кидисање на архипастире и пастире црквене и народне; не би се оппЈте добро потчињавало личним прстензијама, вечна истина црквена временим теоријама људским, а љубав и самопрегорење за идеале пркве н народа потпскпвало личним пороцима и амбицијама, нпти би се слава тражила у пагубном трвењу, кавзи и инату, а заслуге могле, ма где и у ма кога, стицати дехонестацијо.ч, безобзирним агитовањем и убијањем радне воље најугледнијих синова и достојанственика народних и црквених. Него би се умни синови, са целим народом нашим, прибијали, у једној мисли и тежњи водиљи, уз архипастире и остале нскрене п истините, положајем п способностпма вољне и јаке пријатеље народне, чашћу један другога већим чинили н дичили, један у другога се поуздавали, међусобно се потпомагали, а такмачили само у љубави и добром раду, за славу своје свете цркве и срећу народну — жртвујући своје за опште, себе за све. Данас још није тако. Нашу свету цркву још не греје топлота тога добра, нашем милом народу српском још не светли звезда те среће. Великој забринутостп и тужном погледу најсмерније потписаних причињава се — или је зар истина — да данашње доба са једним, али опаким, делом народннх нам синова, хоће да препуни чашу искушења п патње, која се вековима излева над овопредеоном св. црквом и која се вековима точи добром, али худом срећом осуђеноме народу нашем. Данашње време, својом, самој по себи узвишеном, али у руци грешних људи изопаченом повластицом слободе штампе; данашње време, крај свију умних напре-

дака, али у великој маси изопачених моралних појмова и отупљених осећаја, деморалисаних прохтева и необузданнх претензија, без штедње туђега имена и части, права и положаја, без поверења у другога, без љубави и доброга расположења према ближњему, без љубави н мара за опште добро п заједничке интересе, а са изгубљеним компасом нашега јавнога живота — то време, са својим људима, стоји бесвесно у служби оних елеменатау народу нашем, којима нншта није свето, а којима је највиша мисао и највећа сласт души: таково време и његове људе фанатизовати и регрутовати у службу својих грешних циљева. Зло данашњега времена, грешност представника тога зла, није могла поштедпти и обићи ни Вашу Светост. Подигли су се они и на узвишену особу Ваше Светости, да одрже, зар, кобни континуитет час блажије час жешће, а почесто безобзирне досадање борбе против Поглавица овопредеоне св. цркве наше. Представници тога зла — без разлике рува и положаја, — решили су себе свакога обзира на углед цркве и народа, сваке штедње и највишега нам народноцрквенога достојанства, напустили су сваку мисао и рачун о општем добру и интересу, затворили су очи пред великим архипастирским и родољубивим узвишеним делима Ваше Светости на свима линијама цркве, школе, просвете и автономије наше. Да је Ваша Светост на висинама сунчаним, грешност тих људи би Вашу Светост са своје низине покушавала и на тој висини напасти! Најсмерније потписани свештеници, с тугом и болом погледају на то зло, њега осуђују, а зао удес и љуту несрећу тешког искушења и велике патње наше цркве и народа дубоко жале и оплакују. Са сузама ојађенога родољубља и увређенога морала, прате они то зло, а свешћу своје пастирске дужности будно стоје и вољно одбијају то црно зло од поверенога им доброга народа. У синовњој пак љубави, жељезној