Српски сион

Б р . 35.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 561.

(што значи камен, стена) и на овом камену сазидаЛу Цркву СвОЈу и врата паклена пе ~Ке је надвладати. Друкчије речено: „тст, Симоне, први си Ме нризнао и назвао мене, Сина човечјсга, Сином Божјим. Не могу, а да не иохвалим веру твоју, и ево за то ћеш се и ти називати од сада не Симон, него Петар (т. ј. камен), јер је 1.) такова вера твоја — тврда каокамен и 2.) то само твоје исиоведање да сам Ја Син Бога живога, треба да буде у напредак и би&е камен-темељац за сву Цркву, која ће се имати основати од Мојих по следоватеља, или што је то исто, за сво друпЈтво опих, који узверују у Мене. И Црква ће примити веру ту, и вера та раснространиће се ио свој земљи, и ма шта нредузимали непријатељи Моји, против оних, који веру.ју у Мене, верујте — не ће срушити Цркве Моје; — шта више, ако би сав пакао ступио у борбу с њом, не ће моћи ни он победити Цркву Моју". И гле, Симон, син Јонин, од тога доба поче се називати Петром, т. ј. каменом, и као што је Госнод рекао тако се и збило. За Нетром и остали апостоли признадоше Исуса Хрисга Сииом Божјим, и ову веру у њега, као у Сина Божјега, иронесоше по свој земљи, и друштво ученика Христових, с почетка једва приметно, као зрно горушично, мало по мало разгранало се у Цркву васељенску, захватило је цео свет. Отуда се назива Христова Црква: Васељенс ком, Сабоуном Гп ли^ што је то исто Католичанском) и Ашстолском: јер је она назидана и утврђена на темељу аиостола, где је камен од угла Сам Исус Христос (Ефес II, 20). Назива се Црква и једном с тога, што ван ње, ван овога Богом уређенога и чуванога друштва, вернога предању апостолском, нема и бити не може светога, истинитога и вечнога спасења, као што га и нема ни у једној од оних општина, које нремда се и зову хришћанским, али немају или пастирсгва законитога, или нотпунога броја тајапа и томе слично. Да, браћо моја! Ван свете, саборне и апостолске Цркве нема спасења. Запамтите то, љубазни моји хришћани! И истинита Црква, даље, сам -о је рдна у свој васе-

љени. По овоме држите се, Цркве. Еоме Црква није мати, ономе и Еог није Отац, говори један од отаца црквених. Они, који се одлучују од пркве и одричу се ње, као што чине то назарени, „да претрпе и смрт ради исповедања имена Христова љагу њихову пе може ни сама крв спрати". (Макарија Догмат. Богослов. у учењу о св. Цркви). Што је и појмд>иво. Бити чланом Цркве Христове значи то исто, што и бити члаиом тела Христова (Ефес. гл. IV). А одсецн и одели руку к ногу од тела, хоће ли рука ики нога сачуваги живот у себи? Шта више заустави у њима само крвоток, стегнувнш на пример руку или ногу, — не ће ли се и тада умртвити? Тако исто разумите и о себи. Ви сте чланови тела Христова и живисге у Госиоду, храњени телом и пречистом крвљу Његовом. Прекините то општење: тада је смрт вечна пеизбежна за вас, по реченоме у св Писму: ако не једете тела Сина човечјега и не иијете крви Његове, не Иете имати живот у себи (Јов. VI, 53), и: ако ко Цркву не аослуша , т. ј. презре чии црквени, тај је псто то, што незнабожац и Мгтар (Мат. Х\'Ш, 17). Узмимо ево и друго упоређење. Ми се ето налазимо сада у храму Божјем, који се такође назива Црквом. Сад, ако из зида овога храма испадне један камен, или два и више: хоће ли камење то имати какво значење? Не. То ће бити просто камење иЈише нжнта;—А у~ општ& у цСЛини она гомила камења или цигаља храм је Вожји Црква. Тако исто и сваки од нас — у јединству с Црквом, црквеним друштвом, које потиче од аностола, свет је и сам, а јеси ли се оделио од Цркве и ти си онај нознабожац, мртви члан. И по овоме дужни смо и треба, браћо, да свим силама духа пријањамо св. Цркви. Па и вечна је, браћо, Црква, — саздање Христово, тако је вечна, да ју ни врата иаклена неЛе надвладати; много је она натопљена крвљу Христовом и једно је с Њом. То значи, ко усгаје на Цркву, тај се не бори с Њом, иего са Христом! — По овоме нека се нико не удаљава од Цркве, говорим речима Св. Златоуста. „Јер ништа није јаче од Цркве: иада је твоја