Српски сион

!!?. 35

„СРПСКИ

СИОН.' 1

С тр . 563.

неправославног учења нужна вера, јер да је у оовећеном хлебу и вину, да је са освећеним хлебом п впном истинито тело н права крв Христова — то се, дакако, нз може знати, него се мора веровати. Па ипак разлика је, и то голема између вере: да је у, да је са, да је нод освећеним хлебом и вином истинито тело и ирава крв Христова; п између вере: да је освећени хлеб и вино истинито тело и права крв Христова. Да би нам та равлика већма у очи пала н јаснија била, размотрићемо и опет речи Хрпстове, којима је св тајну причешћа установио. Христос узима хлеб, и благосиља га, ломи и даје ученицима са речмма: „ово је тело моје" ; и опет: Христос узнма чашу, даје хвалу, пружа ју својим ученицима и вели им: „иијте из ње сви, ово је крв моја" ! Хрпстос за освећени хлеб и освећено вино вели: ово јо тело моје... ово је крв моја" ; дакле: те, што се види, као хлеб и внно, то је пстинито тело то је нрава крв Хрпстова — А шта вели ненравославно учење о освећеном хлебу и вину? У освећеном хлебу и вину, са освећеним хлебом и вином, нод освећеним хлебом и вином је истинито тело и права крв Христова; дакле: то. што се впди као хлеб и вино, није истинито тело и права крв Христова, него је то хлеб и вино : али је у том, са тим, под тим хлебом и впном истинито тело и ирава крв Христова. Па је ли то вера?! Вове ли се то веровати речпма Христовим ?! Па онда: учење и наука, да оно, што се види, није истинито тело и права крв Христова, него да је у том, са тим, под тим, што се види, истинито тело и права крв Христова, — то се учење може разумом допустити, та је наука вероватна, и вероватност је — половина знања — Али: учење и наука, да је већ оно, што се види, истннито тело и права крв Христова, — то се учење не може разумом донустити, та наука није вероватна, него је за то учење и ту науку потребна чиста и искључива — вера. И онет: ако освећенп хлеб и вино нису истинито тело и ирава крв Хрпстова, него ако је у, ако је са, ако је нод освећеним хлебом и вином истинито тело и права крв Христова: онда је Христос — хотећи исказати то требао боље иазити на своје речи, требао се

јасније изразити. За освећени хлеб Христос је требао од прилике рећи овако: узмите, једите овде је тело моје; а за чашу са освећеним вином требао је опет рећи: пијте из ње сви, овде је крв моја; или још краће: узмите, једите, ово је п тело моје; и оиет: пијте из ње сви, ово је и крв моја. — А кад Христос не хтеде рећи ни те цигле речце „и", која би нам давала бар каква — таква основа п разлога, да верујемо и учимо, да освећенн хлеб и вино нису истинито тело и ирава крв Христова, него да је у том са тим п иод тим освећеннм хлебом и вином истинито тело п права крв Христова. На послетку, ако освећенп хлеб и вино нису истинпто тело и права крв Христова; него ако је у, ако је са, ако је нод освећеним хлебом и вином истинито тело и права крв Христова: онда би мн ту имали посла са две, односно са четири стварп; имали бп посла на име са нечим небеским и нечим земаљским, са нечим божанским и нечим човечанским: са обичнпм нриродним, земаљским и човечанским хлебом и вином, и необичним, нагирнродним, небеским п божанским телом и крвљу Христсвом. Но у речима Хрпстовим нема никакова основа, никаква трага неког двојства, односно четворства. На против, и ако Христос — свакако — зна, те и прави разлику између земаљског и небеског, између човечанског и божанског; шта више и ако рукује и ради само са обичним и природним, са земаљским и човечанским — Христос ипак не.говори о двојотву, него о јединству, а говори не о обичном и природном, земаљском и човечанском него о необичном и нриродном, небеском и божанском. Тако: Христос узима у руке обични хлеб, и чашу са природним вином, па кад је хлеб благословио, над чашом хвалу дао, те хлеб и чашу с вином ученицима пружио — Христос не говори о двојству, него о јединству, не спомиње четири ствари: хлеб и вино, тело и крв, него спомиње само две: тело и крв: „узмите једите, ово је тело моје ... пијте из ње сви, ово је крв моја". — А то је онда јасан знак: да иосле „благослова" и „хвале" Христове већ нема више двојства, него јединсгва. нема више земаљског и небеског, човечанског и божанског; него је сада само јединство, сада је само небеско н божанско; јер је од двојства иостало јединс-тво, зе-