Српски сион

[' - ; ' ?Г - :■ вр . 36

, СРПС КИ

сион. и

С тр . 583.

и савјесност макар и малог броја људи. „Кад би цијело човјечанство осим једног јединог човјека једнака мишљења било, а овај једини противног, не би инак више било у праву цијело човјечанство, да овом једном уста запуши," -— каже Миљ. С узвиком „народ тако мисли" унапријед вам је казана забрана слободног и са мосталног пресуђивања извјесних чињеница, ма да је то народио мишљење угледало свијета у уском нростору уредникове собе. Он има мононол јавног или народног мишљења, ма да му нико пе даде ирава, да ријешава и нредлаже у име свијех, јер на што онда сваком човјеку моћ пресуђивања? То право слободног суда гарантовано је човјеку већ тијем, што је члан друштва и што може на свој осебити иачин мислити и радити. Изгледа, да код нас мало ко знаде за то своје право, а демагози увијек ипак говоре, да народ наш активно судјелује у „нолитичкој" борби. Ми — иа жалост — видимо, да су га објесни демагози песиособним учинили, да ма какву борбу нредузме; он је за сад само згодан материјал, кога употријебе лажне његове вође у оскудици доказа, као орган надмоћи. Рекосмо мало прије, да је народ наш неспособан за борбу, а нама ће опет рећи когод, да смо се с тијем огријешили према свом патријотском осјећају, — али ми унапријед кажемо, да нијесмо. Баш напротив нас боли, кад видимо, да народ наш нема још толико искуства и још толико свијести, да би могао провидјети и увидјети основе надутог патријотизма и лажпе несебичности својих назови преставника. Ми се надамо, да час тај није још далеко а онда — демагозима је крај. Боље је засад — по њихову -— водити народ кривим стазама и учити га, да сам себе прецјењује, а видили смо већ, што је више пута падао народ са лажне висине, да је све дубље унадао. Ово и јест гријех наших старих, који нас још и данас тишти. И узалуд је ова вика, одушевљење и иривидни отпор, све је то ништа, на бојишту нашем много је дима, али ватре ни мало. Све спомињемо неку борбу и неко

бојиште, а гдје је то јецно и друго? Бој бију браћа рођена међу собом, а бојиште им је наша народна автономија. Главне ударце има да издрже служитељи свете цркве, али, нека каже ко што хоће, наше је увјерење, да сва ова борба нротив праведне и оправдане јерархијске власти није излив бојазни са судбине народне, него је просто знак зависти и мржње према свештенсту, као посебном и Богом установљеном сталежу људскога друштва. Сваком је познато, каквим је идејалима служио један од тобоже главних преставника народних, а у новије доба тај се исти јавља каткад као бранич свете иаше вјере. Но најжалосвија је крај свега тога та чињеница, што тај исти може да иокаже у својој чети доста служитеља олтара, који у оскудици духовне самосталности болују од друштвене страсти имитовања. Извјесни преставници нашега јавног мишљења увијек говоре, како су они нозвани и како је баш рвихова дужност и задаћа, да брапе права како цијелога народа тако и свакога нојединпа против неправедних нападаја. Све се ово ријетко виђа, главнија им је и кориснија задаћа: што брже саонћити новости дана, извјесне догађаје тумачити по правилима своје странке, непријатне истине прећутати или забашурити, противнике у кал рушити, а нристаше у звијезде ковати, радити око успјешне домагогије у простом народу. Мора да им је врло незгодан посао, кад отпаднике од своје странке кукавицама и слабим карактерима зову, док нротивнике дојакошње, који скрушено к њима долазе, величају, што нађоше правн пут истине ! Полемику не воде они по нравилима здравога разума, иего побједу своју налазе у томе, да нротивницима нокажу шго више неконзеквенција и логичких протусловља, а редовито сумњичећи његов карактер. Миљ говори, да је најгоре опадање у полемици правити противника свога рђавим и неморалним човјеком. За чудо је управо, с каквом лаковјерношћу прима наша публика те шгампане клевете! Главније узрок овоме незнање и необразовање. а успјех се опет демагога тијем тумачи, што је увијек лакше ску-