Српски сион

(Ј тр . 582.

.СРПОКИ СИОН.°

Б р . 36.

— једна од многих маниФестација духовног живота људи, који су друштвом саједињени. Но најглавније је, да ниједан од њих не истиче апсолутне вриједности јавног мишљења, него сви говоре тако условно и тако разнолико. А чувени њемачки философ Фихте казао је, да су само велики људи кадри увидјети, шта је лажно, а шта је опет истинито, у јавном мишљењу. Рецимо сад опет, има ли код нас и какво је наше јавно мишљење? Сваком је без сумње довољно познато, ко коме даје код нас иницијативу, да ли народ новинарима или новипари народу? Биће, да је ово иосљедње ! Може ли опда код нас бити говора о јавном кишљењу, као маниФестацији духа народног? Ие може! То је напосљетку и сасвијем природно, јер народ (ма који био), као цјелина, није у стању непосредпо казати свога мишљења, а тешка је опет ствар наћи таке репрезентанте, који добро знаду увидјети оно, што би доиста било добро и корисно за народ. Мало прије, дакле, рекосмо, да народ неможе непосредно изрећи својих мисли, него то чине његови реирезентапти. За ове се опет каже, да тијем јаче и јасније избија код њих јавно мишљење, што их је мањи број и што су знаменитији по духовној снази. Правих наших преставпика врло је мало, док су назови преставници увукли читав народ у борбу, гдје се они у народу изгубише, а народ опет у њима. Сваком оиет члапу онога невјесног друштва тешко би повриједили чуство натријотско, кад би му казали, да није вођа или преставник народа, јер с иравом тијем уведен је у то друштво, те тако сви су преставници или боље — нема ниједног. Рецимо за сад, да их чма, па да видимо, какви су по духовпој снази. На знању и образовању нико им за цијело завидјети неће, али, пошто увијек — бар пред свијетом — говоре, да су нрави и одани синови цркве православне, казаћемо коју о њихову религијозном убјеђењу. Неки од назови нреставника бар иривидно нризнају скун хришћанских етичких начела као вјечну истину и мудрост,

док у живогу том ни привидно тога не показују. Они су као норму за свој живот направили компропис између властитог религиозног убјеђења и интереса овога свијета. Неки опет и вјерују може бити у истине хришћанског морала, као што обично вјерују људи у оно, што се много хвали; с друге стране опет ти исти на ненедостојан начин само онда спомињу ово учење, кад им противника заћуткати треба. Лако их је и једие и друге познати, „јер сваки, који зло чини, мрзи свјетлост и пе иде к свјетлости, да се не би казнила дјела његова. А који правду чини иде к свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена." (Јов. Ш. 20,—22). Засад је доста о м.јем јадним иреставницима, треба сад коју ријеч и о непогрјешивости јавног мишљења. У оиће је претјерано непогрјешивим прогласити јавно мишљење. Шта да кажемо тек ми Срби? Погледајте „Заставу" ! Оно у њој „јавно" мишљење редовито је изазвано моментаним страстима, а главно му је срество политичке критике већина гласова. Додајте још к томе искључиву службу својој партији, сумњичење и анатемиеање нротивника, — и доиста ту су онда сви услови и права на неногрјешнвост! Говорити још и о користи тога јавног мишљења — сасвијем је сувишно, а о штети, коју нам је нанијело, никада краја приповиједању! 0 овој чињеници сваког се дана увјерити можемо. А зар би и могло онако бити, кад се изјаве појединих изабраних и правих преставника газе, доказују тобоже, да су основи тијех изјава неморални и штетни, напротив сами демагози стварају друштвену анархију, гдје је згода радити за свој интерес, а на рачун заједпице. А да им тај посао усцјешнији буде, стварају деспотски тероризам, силећи свакога, да науку и ријечи њихове за истину нрима, као да у опће може да буде у људском друштву непогријешива авторитета. Свако мишљење, ма чије било, треба оцијенити по вриједности и истинитости, а бојати се овога испита под изговором, да је казано у име народа — глуност је једна. Мјера за истинитост није и неможе бити маса народа, него увиђавност