Српски сион

Б р . 36.

„СРПСКИ

сион. в

С тр . 581.

На послетку с литијом се иде на извесно место ради освећења воде. Сви ови крсни ходови, моту се без разлике назвати литиЈама, а и значење им је једно и исто т. ј. да се Хришћани могу Богу молити и Њега славити, не само у светоме храму, — као нарочитом месту за молитве и свете службе, — већ свугде и на сваком месту, у дивној природи Божјој, том најиространијем и највеличанственијем храму — сведоку неизмерне мудрости, велике моћи и неограничене љубави Његове. Днтон» — в. Илнтонх. (Наставиће се).

Мисли о проповедништву. Један те исти савет није увек згодан за све; јер немају сви једнаке обичаје. Што једном користи, може другом шкодити. Неке биљке су за једне храна, а за друге могу бити убијство. Лекарија, која на једном месту болест уништава, на другом је иојачава, а храњиве материје, које снаже живот јаких људи, могу малу децу убити. Проповед се, дакле, мора удесити према стању слушалаца, да сваки добије што је за њега, на ипак да нигде не одстуии од вештине општег назидавања. Св Јован Златоусти. * Проповедници су рибари, који својим мре жама лове рибе из тамних морских дубљина, т. ј. својим проиоведнма, извлаче људе из таме неверства на светлост воде. Тома Аквински. * Проведник, који се моли, више користи, ако је и средњег дара и више утече на своје слушаоце, него многи други куд и камо даровитији, али који молитвом не добише помазања нити нежна укуса блажености, који једини зна говорити к срцу. Сасвим се друкче предочавају истине које су нам миле и које смо навикли код ногу Спаситељевих посматратн и уживати. Срце има свој језик, којег ништа не може подражавати. Расејан свештеник ма непрестано са нроповедаонице грмио и викао, место да за свето ревнује, познаће се увек по томе. Увек ће се видети да је то огањ који није с неба. Масиљон.

Наше јавно мишљење. Опасно друштво политичких соФиста нашло је код нас уточишта ујавној штампи. 1 Њихову дјелатност јасно доказује растројство и поквареност у цјелокупном животу народа нашега, кога су, изтргнувши му из руку директиву правог и спасоносног живота, задојили отровним млијеком заблуде и гријеха. Оружје своје то друштво истином зове, а незна јадио, да само истина Божја до вијека остаје, а оно, што оно истииом зове, да је само сујевјерје, које се случајно истим ријечима служи, ко.је и нраву истину оглашују. Ове, ево, прилике новодом су, да се изнесе овдје неколико ријечи о нашем јавном мишл,еи>у иосебице, а у свези с тијем и неколико ријечи о јавном мишљењу у оиће. Измакла су у неповрат времена, када је требало бранити онстанак јавног мишљења Слободно је данас казати мисли своје, тражити и наћи им мјеста у најширем кругу. Узвишена задаћа: бранити нрава опћа нрема авторитету власти и штитити нраво на добро и част сваког појединог члана друштва, слободом том добилаје отворене иуте. Али, ту племениту задаћу преузео је тек човјек, који врло лако може да скрне с нравог иута, на у нади, да истини служи, често пута Сатани даре да нриноси. Ради ли се нак ово намјерно — што је већ гогово у крв прешло извјесним нашим новинарима — онда нам није од потребе, да много доказујемо, да су ријечи историка Тацита: „Кага 1етрогит ГеНсИаз, и!л зепНге, диае уеИе е! диае зепИаз сИсеге Нсеа!" добиле код нас име ироније. А да се увјеримо о овоме, треба само ногледати у неке наше листове. Ту се иише, шта ко хоће и како ко хоће, а све под именом јавног или народног мишљеља. Покушате ли, да се увјерите о истинитости тијех ријечи или да им тражите узроке или оправдања — онда вас без сумње аиатема чека. Уза све то ми ћемо се опет латити, да коју и о томе кажемо. Јавно је мишљење — говоре учењаци 1 Од неко доба чудновату и безобаирну задаћу преузела је „Застава" и други ситнији, који истој лозинци сдуже,