Српски сион
г
Врој 40.
„ОРПСКИ СИОН"
С тр. взд.
онда бити, што разумијева Вићентије под ријечима: еуМепИа, ]их и ШзипсМо. Има догмата, који су садржином и обликом доста свијетли, али их је требало много јаче освијетлити (еуШепИа); има их опет, које је требало освијетлити, да се види оно, што се прије није видило (1их), а има их на ношл>етку и таких, код којих је требало довести у ред и свезу поједине моменте (сИзИпсио). Из овога, што смо досад казали, слиједи, да се иод историјом догмата не може замишљати промјена ансолутне истине хришћаиске, него се под тијем мора и може разумијевати само днјалектика, којајепотребна била погледом на преставе и појмове, којима је истипа изказана: Историја промјена дијалектике ове, историја је догмата. Учитеља црквеног упоређује Вићентије са грађаром светога шатора, кога је Бог испунио својим духом, нремудрошћу и разумом и знањем свакога посла, да све пронађе, штогод се може направити од злата, сребра, иловаче, мрамора и драгога камеља и свакојакога дрвета. Овога материјала не може он сам створити или по вољи изабарати, иего му је све дато, иа да онда но свом укусу изради, све иак умјетнички и према идеји дјела. Црква је дакле примила готове истине и њој је задаћом постало, да их у иајбољем и најзгоднијом облику изнесе, како би их вијерни што лакше усвојити могли. Она је то и учинила, склоиивпш уједно зграду потпуног религијозног учења. Ово учење говори Вићентије — морамо примати у дијелој његовој системи, јер одречемо ли се ма кога дијела, наскоро би пала и сва дјелина; са примањем једне новине ништа више неповријеђено не би остало, јер кад се она у цркву увуче, велика је опасност, понгго доноси расуло читаве религије. Кад се мијеша старо са новим, страно са домаћим, безбожно са светим, гадпи тај обичај увријежио би се у цијело учење. Таког посла прихваћају се оиаки безбожници, синови пак цркве нека се ње само држе, јер она „нити шта мијења, нити шта допуњава, него само повјерено јој разговјетније и јасније учи и нроповиједа и чува оно, што
је утврћено." Због тога је и сазивала васељенске саборе, да оно, што се прије онако само вјеровало, одсад поузданије да се вјерује и око онога, што се прије само онако његовало, да се са више бриге пријопе. 2 Узрок су томе оиет јеретици и црква је стога хтјела, да оно, што је од иређа нримила, па писмеио потомству остави; у мало ријечи много је казала, а све због јаснијег разумијевања. На нитање, шта је новииа, одговара Вићептије: новина је увађање опога у вјерске норме, што је непознато нријашњим временима. С увађањем повога вјера блажених Огаца свакако мора бити или повријеђена или морамо признати, да су сви вијерни свих времена, сви свети, сви чисти, да су у незнању тумарали, ни сами не знајући, у што вјерују. С тијем би се дакле цијела стара црква са незнања и заблуде вријеђана. Јеретици само у новинама уживају, католици папротив нредање Отаца вијерно чувају Ову чињепицу потврђује са више при мјера из историје цркве уиозоравајући, како ваља јако на онрезу бити, кад се јеретици за потврду својих тврдња на св. Писмо позивају. Тијем се они сакривају у присјепак светога закоиа, јер су и сами увјерени, да се иикоме свидјети неће, ако се у правом свом свјетлу покажу. Позивајући се на св. Писмо иалик су вуковима у јагњећој кожи, 3 учитељу своме и госиодару Сатани 4 , јер се и ои нозивао па св. Писмо, кац је Спаситеља кушао. У овоме случају вијерии ће ирави смисао св. Иисма сазнати, ако се буде придржавао предања светих и учених људн, имајући увијек нред очима опћенитост, старину и сагласност, јер тако је иајлакше сазнати штетне заблуде јеретика. Изреке светих Отаца не треба у сваком незиатном нитању у ногледу св. Писма унотребљавати, него само у вјерским нормама. Таким поступком не могу се старе јереси сузбити, али се зато тек насталим 2 Овако схваћа дјелатиост сабора Вићентије, дочим други — па АвгустинЈ 7 — говоре, да су сабори износили само нове чињенице. Види. Тћео1. СЈиаг4а!зсћпЛ; II. 1893. Критика прОФ. Шанца дјела: Ог. Тћошаз Зресћ!;. П1а 1|ећге уоп Дег Ки-сће паећ с!ет Аи^изМп. 3 Мат. VII., 15. 4 II. Кор. XI., 14. 15.