Српски сион

В р . 41

„емски

светлост изнесемо. Могло би нам се, онда, разложно иребацити, да нисмо на висини своје дужности. А, ко поштује слободу убеђења нашег, ко цени достојанство наше, ко нам не одриче савест и не пориче родол.убље, тај ће, уверен сам, одобрити овај наш активитет и вршење дужности, тај ће управо тражити од нас уверење и мишљење наше о тако крупном народно-црквеном питању. Али, онда мора свако с њим бити и задовољан. Свештенство је управо изазвано, да о њему подигне свој глас. Шегова реч треба да се чује. Њу жели чути цео наш народ. П она може само припомоћи сретном и успешном решењу његову. Приговори, да би та реч заоштрила борбу у народу, стављају се са познатих извора само зато, не би ли се ућуткао глас истинитог убеђења у свештенству; стављају се у бојазни, да тај глас не би био у складу са извором тих приговора. Достојанствена, искрена и родољубива реч свештенства, може данашњој борби дати само правилан ток и унети у њу вигае светлости, више истине. Разлози и истинита убеђења не уносе у ни једну борбу страст и друге заразне елементе. То је посао и занат агитаторских спекулација и спекуланата, у оскудици разлога и у проблематичности њихових уверења. Толико сам имао рећи у одговор мишљењу и тврдњи, које се противи претресу велеважнога питања о изборном реду и донашању одлуке о њему. Говорио сам ја о томе, и с других разлога, у протопрезвитератском збору Карловачком ове године, па држим, да ми није потребе то и овде понављати. Но пре него што пре^ем т те(Маз гез дозволите ми још, да констатујем једну појаву. После одржанога 29. априла о. г. тога збора у Карловци штампане су у једном листу нашем ове речи: „Прошле недеље одржао се свештенички збор карловачког протопрезвитерата, на коме су свештеници изјавили жељу, да се промене изборни ред, те да

свештеници бирају засебно своје посланике. Ми о томе нисмо говорили, јер нам је та „бура у чаши воде" изгледала сувише незнатна. Ако један протопрезвитерат и тражи таку измену, то „једна ласта не чини пролеће", и ми смо држали, да тај покрет треба игноровати." Тај исти лист, којије свештенство па ма и једнога протопрезвитерата пре пет месеци тако љуто игноровао, јуче је о овом збору морао већ да донесе уводни чланак. Ја то с тога констатујем, да свештенство уверим о уображењу тога листа, у којем нас уме тај лист да игнорује и преко рамена са омаловажавањем да погледа — као мало ко. Констатујем то у уверењу, да ће доћи време, кад ће се на свештенство погледати дужном пажњом, а та ће бити без сумње највећа онда, кад свештенство својом самосталношћу освоји себи право на ту пажњу и на респектовање свога убе^ења и рада. Изјавл>ујем, да примам предлог г. Руварца, јер се начелио слажем с њиме, из разлога што их је у мотивацији својој изнео и разлога, којима ћу и сам израза дати. Питање изборнога реда има своју начелну и практичну страну. Начелна, догматично-канонична и историјска страна тога питања, апсолутно се противи, са свима својим и доктринарним и очигледним разлозима и доказима, данашњем изборном реду, а категорички захтева, да се исти не само измене у предложеном правцу, него да се сасвам повим замене. Да се донесе нови изборни ред, захтева неканоничност данашњега. Овај је, наиме донесен г. 1870. за време седисваканције у нашој цркви, а то се противи њезином канонизму, који забрањује доносити законе и уводити новотарије у цркви, кадје столица црквене Поглавице упражњена. Данашњи изборни ред је, дакле, са црквенога каноничнога гледишта и критерија — неканоничан. Ту његову неканоничност не може нити ослабити, нити збрисати, нити оправдати навод, да је тај изборни ред донесен са