Српски сион

С тр . 660.

„СРПСКИ СИОН."

Н р . 41.

повратити с тога, што „кад би му се допустило, да оно само бира своје заступнике, у напред се зна, да би само они свештеници били изабрани за заступнике, које би јерархија хтела" — и то се тврди од оне странке, која сваком приликом, само своје једномишљенике бира, где има право да их бира —, а у своме заједничком прогласу на бираче, потписатом од вођа либерално-радикалских на Спасовдан 1897., рекоше народни прваци-посланици: „— -— у околностима. у којима се српски народ према државној власти налази, према потчињеном положају, који наша јерархија према државним органима заузима, није се могло никако допустити, да основи наше народно-црквене автономије буду промењени. У томе нису могла бити меродавна нека теоретијска гледишта: да свештенички сталеж има да бира свештенике еа народно-црквени сабор, јер чим је извесно, да наша јерархија стоји не само под упливом, него готово под заповестима државне власти, и да свештеници у многоме зависе од својих владика, — није се могло допустити, да свештеници као сталеж бирају свештеничке посланике, јер би тиме строј и састав народно-црквеног сабора био алтериран, био би са свим поремећен, те би државна власт таким сабором могла по вољи руковати", па на жалост и срамоту, нашао се и један брат свештеник посланик, који је јавно рекао, да „кад би се саборски свештенички заступници прпзнали као сталешки посланици, да бп тада одзвонпло народној автономији; да би тада епископи могли радити шта би* хтели; да би се одлучивање попова од народа т. ј. да не бира народ заједно са свештеницима и 25 свештеничких посланика, могло назвати папинским расколом, јер би тиме свештеници постали оно, што је папа Хилдебранд (Гргур УП.) начинио из латинских. Тим би — рече веселник — српска црква престала бити народна, и изгубила би онај значај, који јој је св. Сава дао, кад је од Цариграда независном учинио. А још би се и нешто горега изродило. Сепаратним избором свештенства, дошло би у сабор 25 приста-

лица калу|јерске јерархије" ; с разлога, што по § 148 „Организационог статута православне романске цркве у Угарској и Ердељу од 28. маја 1868." : „свештеничке посланике за сабор, бирају сами свештеници"; с разлога, што су од ',872. па све до данас од 25 свештеничких заступника обично бирани за заступнике, без икаквих других обзира, само они свештеници, који су партизани појединих странака политичних, односно, који су пре избора усмено или на писмено изјавили — а било је прилике, да су се по неки морали и клети својом децом — да ће се у сабору у свему придржавати програма оне странке, која их је истакла за своје кандидате, те се не једном догађало, да су поједине странке истицале и бирале и такове свештеничке заступнике, на које није хтео а ни смео ни један свестан свештеник гласати из дотичног изборног среза, што је допринело, да су код последњег избора 1897. за свештеничке заступнике изабрати већином свештеници, не само недорасли за свештеничко-народне заступнике, што се види најбоље из тога, што за цело време трајања сабора 1897., ни један свештеничкп заступиик, сем проте Јована Бороте, који је неколико речи проговорио, и 2—3 интерпелације, што су их неки управили на високо председништво, и што сем проте Бороте, који је изабрат био за председника у адреском одбору, и пароха Стевана Михалџића, који је пзабрат бпо за перовођу — не известиоца — у одбору за граваминалну преставку, ни један није биран био за известиоца ни у ком од силних одбора, него који и сами не имадоше поноса а и не смедоше искати, да у свима одборима са 1 / 3 заступљени буду, већ се задовољише, да у стални верификациони одбор од 5 чланова, само 1 у одбор уђе, у петициони од 15, само 2, за ревизију рачуна од 9, само 2, у финанцијски од 9, само 1, у одбор за дневни ред од 15, само 2. у одбор за граваминалну адресу од 20, само 3, дочим су у пређашњим народним и народно-црквеним саборима свештенички заступници играли главну