Српски сион

Б р . 41.

„СРИСКИ

СИОН."

Стр. 659

дчмо. На то имамо права, и дужност нам је. Свештеник, и по своме положају и по својој интелигенцији. има права на слободу убеђена, у оквиру своје свепЈтеничке савести. А по своме позиву он чЈ треба да предводи, а не да буде вођен, да учи, а не да буде подучаван на пољу црквеном од онах, које треба да учи. Измена изборнога реда било би једно средство, да се свештенству поврати право и могућност учитељевања и да се ослободи непозванога туторпсања у пословима црквеним. Тако ослобођено свештеиство заузело би онда и припадајући му положај у сабору, и на њему би било благотворни посредник, темперирајући елеменат и снага. Изменом изборнога реда било би омогућено да струја умерености провејава деловање наших сабора. Увиђају то данас већ сви умни и објективни родољуби наши. Увиђа то цела наша боља интелнгенција. Па ипак су многи из „ практичких " обзира противни тој измени. Није ми намера да полемишем, нити имам за то времена. Али у претресу предложенога питан>а, морам се осврнути на главније бар наводе, којима се опоннра предложеној измени, изборнога реда. (Свршиће се.) Предлог за одлуку еиархијском свештеничком збору Архидијецезе Карловачке, еазваиом за 6. (18.) октобар 1899. у Митровици. С разлога, што и ако је данашњи начин избора 25 свештеничких заступника на српско народно-црквеном сабору, по ком по §§. 20 и 39. изборног реда од 29. Маја 1871., како свештеничке, тако и световне заступнике, заједнички бира и свештенство и световни бирачи односно изборници дотичиог изборног среза, у место дотадашњег начина избора, који је постојао, од првог изборног сабора, одржаног 7. Јануара и следећих дана 1708. у Крушедолу, на основу привилегије цара Леополда од 21 Августа 1690. па све до 1872., по ком је начину свештенство само за себе, а световни опет

за себе бирали своје заступнике, и то не само за црквено-народне, него и за чисто политичне саборе, као н. пр. 1735. 1848. 1861., па је за то ипак увек било уз народ на бранику црквено-народних права и правцца, у Х1ЛУ. седници саборској 13. 4уна 1870. примљен са 61 гласом, ме|ју којима је било и 2 епископа, 1 се посланик уздржао од гласања, а 17 су отсутни били: ну, иста је кардинална изборна измена учињена за време упражњене митрополитско-патријарашке столице, за које се време по владајућој дотле пракси у карловачкој митрополији у редовним приликама, није ништа смело ни хтело мењати у управи народно-црквеној, што је признао и епископат карловачке митрополпје у своме сепарат-вотуму од од 5. Јуна 1870., рекавши у њему за усвојено од сабора устројство, у ком је говор био и о поменутом начину избора свештеничких саборских заступника: „— — и то баш онда, кад је митрополитска столица упражњена, и кад се не би смело ништа ново установљавати — сем елучајева, кад је државна власт из својих рачуна разним обећањима и пресијом, на саборима за време упражњене митрополитске столице, дала претресати животна народно-црквена питања, као 1769. и 1790.; с разлога, што је поменута кардипал иа измена учињена од стране световних заступншса, на коју је и епископат и свештенство пристало једино из принципа, — који се доцније а п даиас свети да је тобоже данашњп нроскећенп век "осудио сталешко заступство — а тај је исти сабор у истом саборском заседању усвојио сталешко заступство у епархијским скупштинама —■, те да свештенство не треба да буде заступљено у сабору као сталеж, него као стручњаци, што се да по тадашњој тврдњи дотпчних предлагача постићи само тиме, ако и свештеничке заступнике узбира и народ, дочим се данас намерно заборавља на тај прпнцип и својевољни пристанак више и ниже јерархије, те се сваком приликом тврди, да се свештенству одузето пређашње изборно право не може и не сме