Српски сион

Стр. 658

„СРПСКИ ОИОН ћ .

Бр. 41.

Ово су му ре т 1и: „ Свегитенство је у нашем сабору као сталеж или ред аред шављено, Јер иначе нв би имало смисла, да изборни ред проиисује, да се морају бирати баш 25 свештеника. и ја држим, да тих 25 свеитеника иредстављају заиста сталеж а . То је рекао Др. Михаило Полит Десанчић. Тако и јесте. Но кад је тако, онда друкчије не би смело бити, него да тих 25 свештеничких посланика бирају сами свештеници, као сталеж. Па и то је признао исти првак, кад је 27. септембра 1897. рекао у Карловачкој конференцији код Његове Светости: „ СасвимЈе пормално, да свештеници бирају свештенике на сабор Засебан избор свештеничких посланика не захтевају неки засебни сталешки интереси, који би били у противности и сукобу са општим интересима цркве и народа нашега, него то захтева „ установљена разлика међу члановима цркве, која оиредељује посебну де.латност њихову, ирава и дужности, које они ирема иоложају своме у цркви имају" ** Говорити опширније о посебној делатности свештенства и целе јерахије у цркви н где год се о цркви ради и решава, па и у нашем сабору, није ми, држим, потреба, јер сте браћо, као свештеници, о томе на чисто. Но та посебна делатност, која истиче не само из дужности свештенства као другога дела јерархије, него и из јерархијског права руководства п његова у свему, што се тиче цркве, — онемогућена је у сабору данашњим изборнпм редом. На сабору нашем треба да се чује глас свештеничких посланика као израз свештенства, једног дела јерархије, а они то нису, и не могу данас бити. По данашњем изборном реду они су мандатари световњака, и то са императивним мандатом, са маршрутом и заданом речи, да ће у сабору радити по диктату тога мандата и те маршруте. * После тих речи је г Полит одмах изјавио, истина Бог, да ипак не може иристати на заеебан избор свештеничких посланика из познатих нрактичких разлога, на које ће доћи ред доцније. ** Православно Црквено Право. Др. Никодим Милаш Стр. 224.

Шта више, познато је, да су свештенички посланици бирани и против свију свештеничких гласова на биралиштима. Па могу ли они онда бити заступнпци и тумачи свештенства и органи јерархијске делатности у сабору? Не могу. И може ли бити веће сатире за црквенојерархијско представништво и заступство у нашем сабору? Зар то није управо титрање с њим и са оним начелом, на основу којега и са оном цел.и, ради које је прелимирано то заступство у Саборском Устројству ? А је ли то у интересу цркве и општега нам добра, кад се у сабору секвеструје слобода убеђења и слобода речи целе половине јерархијскога заступства? И води ли се код нас довољно рачуна о томе, какав ће положај и расположење према радњи таквога сабора заузети фактори изван автономије? Да ли се водн рачун о распололожењу и становишту тих фактора ирема целоЈ нашој автономији, у којој јерархија такав положај заузима? Ја бих рекао, да се не води, а то је једна од кардиналних погрешака у автономној политпци нашој према државној власти. Господо и браћо! И унутарњи и спољни интереси наше автономије захтевају самосталност и слободу свештенства у сабору нашем. Ту самосталност осигураћемо еманципацијом његовом из партијскнх окова. То је сзојим бнстрим ногледом и државничким умом увиђао и упокојени Данило Станковић, кад је 1892, године сабору метао на срце: „Скра^ње је време, да свештенству повратимо слободу убеђења у црквеним питањима, и да га у овом сабору пзбавнмо из партајских верига. На црквеном пољу свештенство мора да је учитељ народу, а не да ирима упутство од народа". Да, браћо, а данас се гради позваним сваки скоро световњак, да нам та упутства даје, да нас подучава, да нам заповеда, и ако га не послушамо да нас проскрибује издајством, и сваковрсним злочинима према цркви и народу. Таквих упутника и саветника, таких учитеља, диктатора и судија, треба да се ослобо-