Српски сион

О гр . 682.

.СРПОКИ сион. в

В р . 42.

тономној анализи подвргнем делање наших световњака и у саборима и изван сабора, не изузимајући ни најновије доба, него га баш наглашујући, ја бих могао, браћо моја, серијама чињеница доказати, да је слобода и самосталност наших сабора страдавала баш од попустл>ивости световњака, а да су протуавтономни уступци чињени и нуђени државној власти баш од световњака; хотимице и нехотице, свесно и бесвесно. Кад год се истиче бојазан за слободу и самосталност нашега сабора, а у страху од зависности и попустљивости засебно изабраних свештеничких посланика, ја се сетим искрених речи једнога од највећих и најсамосталнијих автономних бораца наших, казаних на поверљивој конференцијп у Карловци 14. (26.) марта 1898. Ево тих речи: „ Кад би заиста оиравдапа била та бојазан омозиције и сам не би био за измену садашњега избориога реда. Али ја друкчије мислим о пашем свешшенсшву. Приликом црквено-иолгтичких рефорама, свештеници су одлучније бранили права цркве него световњаци. И шо је са свим природно: најклерикалнији најрадикалнији су према премашајима државе. Видимо, да наш народ свуда иодлеже мри шлитичким изборима; кад би држава сшала на ноге, јачој сили не би могао одолеши ни на црквеном иољу. Треба, дакле. постарати се више за слободу избора световних иосланика. С те стране нам грози веИа оиасиост." Дао Бог, да ове последње речи не буду пророшке, али се ја с њима потпуно слажем. И ја се не бојим за слободу свештеничких посланика од свештеника изабраних. У изабраним по свештеницима свештеничким посланицима, у споразуму са својим Епископатом и баш наслоњенима на свој Епископат, не налазим ја опасност, него велику гаранцију за самосталност и слободу сабора и унаиређење наших автономних иншереса. За слободу сабора, али не само према премашајима државне власти, него и иротив терора, изван сабора. у самом народу. Тај терор што га изводи један део

јавнога мњења у народу нашем, и под кнутом којега стоје сви наши јавни послови већ од преко 30 година, опаснији је по слободу н успешан рад нашега сабора, него све друго. Он је несноснији и опаснији за нашу автономију него ико други. Том терору, који као мора притискује груди целога нашега народно-црквенога организма, може утука дати самосталност и слобода наших сабора. Ту слободу дожпвећемо, кад доживимо слободу избора свештеничких посланика и слободу њихова располагања са еобом на сабору. Та слобода се може родити само у новом изборном реду, са свима исиравцима и дотунама изборнога реда. Против измене изборнога реда истиче ее и навод, да би се свештенство засебним избором својих посланпка цепало 0Д народа и да би то било од штете за његове односе са народом. Жнвот, искуство и чињенице доказују, да се то цепање и кобне последице његове догађају баш поводом данашњих комулативних избора, при којима световњачки изборници гласају на једнога, а свештеници на другога кандидата, градећи једни према другима засебне шаборе. На таким изборима се цепа свештенство од народа, тај расцеп пада у очи и има штетних последпца, и ире и иосле избора. Засебним изборима свештеничких посланика баш би престало „цепање од народа", јер му не би било повода. Престале би и све штетне последице тога цепања. Отклонило би се све, што је спојено с тим цепањем у изборној борби, која својом жестином и безобзирношћу разрива и парложи и сам религиозноморални живот нашега народа, убија углед свештенству и онемогућава благотворно вршење његова узвишена позива. Но да запитам, да ли се свештенство цепа од народа кад засебно бира своје заступннке у епархијске скупштине? Не цепа, него тиме врши једно право, што му га уредба епархијска даје. У те се изборе нико не пача, пролазе без агитације и и без свију њезиних деструктивних утицаја. Тако мирно текли би и засебни избори свештеничких посланика на сабор.