Српски сион

Вр. 42.

С тр . 681.

у јавном гласању. То је аксиом сваке изборне^ теорије и праксе. Ко то пориче, долази у сукоб са уверењем целога света. По данашњем изборном реду избори су јавни, по измењеном били би тајни. Још кад би се установило — а установити се може — и уништење гласаница при тајном гласању, онда се не може ни замислити веће гаранције за слободу гласања и избора. И ја се заиста само чудити морам оној браћи, ко ја за ту слободу страхују при тајном, а не боје се за њу при данашњем јавном гласању! Браћо, ми смо 1890. године бирали тајним гласањем и своје заступнике на епархијску скупштину. Је ли било онда пресије, притиска? Ннје. Гласали смо како смо хтели н бирали смо кога смо хтели. А држим, да се и даиас не кајемо са тих избора. Тако би било и при изборима наших посланнка, кад би их бирали засебним избором као што бирамо н заступнике на епархијске скупштине. Тиме ја не тврдим, да би ти избори били без икаквих утицаја. Било би их и морало бих их бити, јер они су спојенн са природом избора и техником њнхове процедуре. Нема избора без споразумевања, а већ само споразумевање бирача спојено је са сугестпјом и утицајем бирача једног на другога. Можда би такви утицаји долазили и од дотичних епископа. Но сме ли ико тврдити, да не бн било таких и других утицаја од изваи јерархијских кругова — од стране световњака? Но зар би ти утицаји били дозвољенији, зар достојнији нас свештеника, него утицаји наших старешина, на јединство и споразумевање с којима смо ми, и по своме одношају и по своме позиву, баш упућени? Или је свакоме дозвољено утицати на свештенство, и то са свима средствима и на све начине, само је зар недозвољено еиискоиима да свештенству своје мишљење и савет изјаве?! Било је доста засебних избора свештеничких посланика, можда и под неким утицајем више јерархије и других старешина свештеничких. Но има ли међу нама, браћо, који ће тврдити, да је при тим изборима било из јерархијских кругова

притиска и терора, а после избора проскрипције и освете, као што се њима и над свештенством растресају увек наша позиата штампа, партајски органи и разни њихови агенти и сензали ? Има ли међу нама који ће доказати, да се је свештенство тих избора стидети морало и да је међу тако изабраним свештеничким посланицима било издајица цркве и народа? Овострана историја наша забележила је преко 80 сабора, на које су свештенички посланици бирани били у засебним изборима. Па пма ли на тим саборима и једнога доказа, да су тако изабранн свештенички посланици били сервилни према државној власти и да су у попустљивости чинили тој власти устуике са издајством своје цркве, народа и њихових права? Има ли и једнога доказа, да је то чинила виша јерархија? Нема. Или је она то чинила на саборима од 1872 до 1897, састављенима по данашњем изборном реду? Није п нема доказа. А без тих доказа сумњичпти, недостојним, измишљеним и голим претпоставкама, вишу и нижу јерархију пред народом и целим светом, све може бнти, само није ни хришћански ни политички мудро, него је партајска обест, на штету и понижење угледа и цркве и народа, као што то дерутно стање наше автономије и разривеност свију наших народно-црквених одношаја доказује. Тако сумњичење. у име истине и правде, у име угледа цркве и народа, у име општега нам добра, одлучно одбијам и од нашега високопреосвештенога Епископата и од нас свештеника.. Била је наша јерархија и попустљива. Не према држави, него ирема нашим саборима, ирема иароду, ирема свешовњацима. Попустљива иреко мере, на грдну штету свију наших народно-црквених интереса. Таје попустљивост већ осуђена и на нашем сабору, баш с оне стране, којој се тако и толико попуштало. Но о томе доцније. А кад бих сада листати хтео, господо и браћо, историју наших сабора само од 1864. па овамо даље, и на њима доиесених уредаба и закључака; и кад бих хтео и времена имао, да критици и ак*