Српски сион

С тр . 678

Б р . 42.

једино потпуно сагласан са духом фарисејским, који наводи неверне раденике, да варварски закључе: Ово је наследник, ходпте да га убијемо, па ћемо задржати имање његово. После свештеничкога збора Архидијецезе Карловачке. Пре збора ие хгедосмо казати — ни речи. Избегавили смо све што би могло наличити и назвати се утипањем на Архидијецезално свештенство. Реснектовали смо његову пунолетност, његов углед и достојанство. Не хтедосмо доводити у сумњу његову способност за самостално мишљење и норицати му право на слободу убеђења. Глас такоЈ'а убеђења и одлуку такога мишљења хтели смо да чујемо. И чули смо. И нотпуно смо задовољни. Не тако — наша опозициона штампа. Она је својнм поступком оспорила нашем свештенетву убеђење, самосталност и слободу, на и саму способност мишљења. Сматрала га је и овом приликом непзшолетним — мипореном — и оперирала је према њему, као према некој — маси. Опозпциона штампа је хтела да Архидидијецезалном свештенству сугестује своје мишљење, наметне убеђење, диктује одлуку. Нас је то вређало, јер је постунак те штампе вређао свештенства нашега право, достојанство и углед. Стегли смо срце, нисмо протестовалп против те безочности, Оставпли смо, да радња и одлука самога збора буде одговор — нашој опозиционој штампи. Тај одговор је пао. Закључци збора су одговор свима и свакоме, ко је до данас смео и иосумњати у одлучност и коректност већине Архидијецезалнога свештенства с једне, а у потпупо схватање свога нозива и у светло родољубље његово с друге стране. Закључци збора служе на част Архидијецезалноме свештенству. Оно је себи осветлало образ и дало леп пример. Осим закључака гледе оснивања Архидијецезалнога свештеничиога конвикта, епархијскога удружења, представке на високу кр. земаљску владу у предмету уређења интерконФесионалпих одношаја и праведне пропорционалне нотпоре ираво-

славној нашој цркви из земаљских приноса, за тим, гледе нризиања иазива паше цркве, каквом она сама себе назива и гледе ревизије земаљскога школскога закона у корист наишх вероисповедиих школа, — донео је збор п одлуку о измеии саборскога изборнога реда. Та одлука не годи сваком. Наше опозиције су с њом незадовољне, остали смо сви задовољни Бити чиме и незадовољаи дозвол.ено је; на и осудити то, не може се ником забранити. Али то пезадовол^ство и та осуда треба да и фаза нађе у оквиру разлога, нристојпости и многих обзира тим више, кад ее тиче свештенства. Са иогрђеиим свештенством погрђени су и они чији су. Са осумњиченим и осуђеиим свепггенством, осумњичена је и осуђепа на губитак и она света мисија, што ју евештенство има да ренрезентује и врши. Наша опозициона шгампа ман.е више не рачуна с тим. Од једнога дела њезина немамо ни права да тај рачун очекујемо, јер је она своју песнособност за такве рачуне до сада нотпуно документовала. Тим више би с тим рачупом требао, у свакој ирилици, да се бави онај део опози ционе штампе, који ревно избегава — нека му је за то част — да се изједначи са оним црвим делом. Зато нам и јесте немило, жао и криво, кад у једном органу тога бољега дела опозиционе штампе наиђемо на онт^жбе и подвале против Архидијецезалнога свештенства, по којима то свештепство не поштује оно што је закон, него дражи и буни протнв наших автономних закона, оглашује рат своме народу, изазива нове сукобе и ствара нове трзавице, баца народу рухавицу и т. д. Па још све то да чини у неком „мобилизоваљу" ио упутству или жељи своје врховне црквене Поглавице! Сувише смело написано, да не кажемо — непромишљено. Све то не стоји Као што је доказао закључакзбора Митро■ вачкога, свештенство Архидијецезе Карловачке је уверено, да је данашњи избории ред страннутицом донесен и задржан, да се противи духу и учењу цркве и санкционисаном начелу црквено-јерархијскога нредставнигатва и застунства у нагаем наро-