Српски сион

В р . 42

„СРПСКИ

СИОЊ"

С тр . 679.

дно-црквемом сабору, да је њиме суспендован принцин православља у нашој цркви и секвестрована слобода убеђења свештенства у сабору, да је тај изаборни ред на штету јерархијске делатности у сабору и цркви, да је он на штету автономије, њезинога уређења и ојачања, на штету свију наших народно-црквених одношаја и интереса. Дакле, да га треба изменити законитим нутем. Шта у свему томе има недозвољенога, неродољубивога ? Где је ту непоштовање закона, какво ли дражење, каква ратоборност и бацање рукавице? Или је сптеп автононије у томе што је свештенство изјавило своје убеђење и израза дало своме становишту и своме захтеву у једном од најзначајнијих данас питања автономије наше? Зар и поштовани „Браник" одриче свештенству право на слободу мишљења, слободу убеђења, слободу речи и слободу захтева у границама законитости? Разложно тражити измеиу закона није иеноштовање и дражање против иостојећега закона. 0 томе се може деци причати ири успављивању. Озбиљним људима то не до ликује. Својим закључком свештенство Архидијецезе Карловачке је казало шта мисли и шта жели у питању изборнога реда. То је и оправдало. Замолило је надлежне автономне Факторе, да његове мисли и жеље узме у обзир при евентуалној легалној измени изборнога реда. Зар то сптеп, зар то није дозвољено, зар само не — свештенству? Све то учинило је свештенство спонтано, без ичијег упутства, наговора и утицаја. Спонтано, самостално и слободно је то дело његово. Не треба га, дакле, нридевати никоме. Свештенство има доста моралне снаге, да га се не одриче, да га као своје увек мотивира, брани и за њ одговорност понесе. Као што је сам збор сазван, тако је на дневни ред његов и стављено питање о изборном реду — на основу закључака свештеничкога нротопрезвитератскога збора, одржанога у Карловцима 29. априла о. г. који су такођер сионтано дело дотичнога свештенства.

Поштовани „Браник" је, истина, игноровао тај збор и његов закључак, али свештенство се није дало тим игноровањем збунити, него му је збором у Митровици достојан одговор на то игноровање спремило. А то може и том листу и свакоме иослужити као тетеп!о, да се свештенство неда игноровати ни у најмањем делићу своме. Нека је сваком то абер, да свештенство хоће и за себе права на слободу убеђења, е хоће да стресе са себе световњачко туторство нарочито на пољу црквеном. На Митровачком збору је пукла зора те слободе и тога ослобођења, Дао Бог, да осване и дан. Топлота његова загрејаће и цркву и народ; на светлости тога дана биће светао образ свештенству, биће му ведра мисао, здрава воља и успешан рад. Вели се, да питање о изборном реду није данас на дневном реду, те да, по томе, претрес тога питања и донашање о њему закључка није ничим мотивирано, и да нема нрактнчне вредности. Свештенство је било слободно бити другога мишљења. По његову мишљењу то је питање све дотле и непрестано на дневном реду — док се не реши изменом изборнога реда. Данашње време сматрано је згоднијим да свештенство о томе нитању изрече своју одлуку, него што би томе било време пред саборске изборе и радњу саборску, у које време су код нас — као објективних мислилаца и раденика — живци обично раздражени, расположење нервозно, воља преокупирана. Осим осталих мотива, који су и у говору протопрезвитера Јеремића истакнути, мотивиран је корак Митровачкога збора и изазивањем дотичне наше штампе и оних световњака, који су се са неким патосом позивали на то, да свештенство не жели измену изборнога реда и да се није за исту изјавило. Дотични су заборавили, да је свештенство то не једаред учинило. и ако не увек исправним путем. Жеља је била световњачке струје, да свештенство то и оиет учини. Свештенство је то и учинило, достојанствено и лојално. Световњаци су га изазвали, на шта им је сад криво!