Српски сион

С тр . 696.

.СГИСКИ СИОЕ".

Кр. 43.

зацело потонути у воду, а ниједан се од њих не ће спасти. — Очевидно је — судили су стари философи, — да је један од ове двојице дужан жртвовати се за другога. Но којп? И зашто баш тај, а не други ? И незнабожачки мислиоци (како стојица, тако и други, васпитани као и они) осуђују на смрт једнога од њих, који је или мање мудар или мање користан за друге и др. Но овде нема судара дужности; овде је само судар „користи".-. и „дужности". А да и не говоримо о томе, да ти што се даве. дотле, можда, чак и не нознаваху један другог, да су се тек случајно нашли на једном броду, да не би могли увек решити: који је од њих кориснији, мудрији од другога и др.. ? А и је ли њима до решења гаквих питања?! ИГго се тиче не „привидних", него „правих" колизија, то су овде разумевали дужности, с једне стране, према „породици", а с друге, према „отаџбини". Али, стојици не решавају таких колизија онако, како би нас моглп доста задовољити. Више или мање темељно решење моглп бпсмо очекивати најпре од Цицерона, чије дело између осталог, покушавајући брижљнво решење овог питања, „носи стојички карактер". Но и код овог мислиоца не налазимо жељеног решења. Сва његова суђења концетришу се обично на цртању „контраста" међу „поштеним" и „корисним", — на одређењу, шта је „отаџбина и добро стање отаџбине" — у овом су случају то моменти више свега са одлучним значењем, да је разгледање ствари у виду њихову и разгледање са „највише тачке гледишта" и др. (Кнће1; §. 119; 1лг{ћагси: БЈе апЉе ЕДпк, ГЈвЈрг. 1887; §. 113, 137.) II. Погледајмо сад, како се расветљу.је ово наше питање у старозаветним и новозаветним библијским књигама. У старозаветним библијским књигама говорило се о различитим колизијама дужности, при чему се све те колизије решавају обично нросто. —- Тако, Бог је заиоведио Авраму, да принесе на жртву -— јединца сина Исака. Овде дођоше у колизију међу собом: дужност оца према деци, п дужност човека према Богу. Прва је захтевала од Аврама да покаже само очинску љубав према Исаку; а последња је захтевала да без предомишљања послуша Бога. И колизија је била решена у корист дужности последње врсте (Бић. XXII. У историјским се

књигама чешће говори, да су у „сумњивим предузећима одлучивали урим у тумим (Киђе!; 8. 122). чит. нпр. историју о Давиду који је био у недоумици: да ли да иде против Филистимљана... (1. Дар. ХХШ. 2). — који није знао: хоће ли га становници Киља предати у руке Саулове (ЉМ. 9...) — хоће ли гонити Ам аликићане, (који спалпше Сакелаг и опленише становнике његове) (Илс1. XXX. 7). Вођа сирског цара Неман, излечен од иророка Јелисија, држао је за своју дужност, не приноспти унапред паљеница и жртава другим боговима, осим Госнода, (4. Цар; У., 14., 15., 17.) Ну, с друге стране, као слуга сирског цара, он је био дужан пратити свога господара у дом 1'имонов, дужан је био, придржавајући цара који се на њега наслањао, заједно с њим и клањати се у дому Римонову. Неман је осећао свој тежа.к положај и то је, заиста, природно. Он није желео, да занемари дужност ирема свом господару: но није желео занемарити ни дужност ирема Господу, који га излечио од губе. Колизија је била решена просто: замолио је Јелисија, да му тј. Неману, 1\)Снод оирости у том случају, кад пође у дом Римонов, и добио је као одговор речи, које ће га моћи умирити: иди с миром (Љ.18, 19.)* и тим је решена колизија у иовољном за молиоца смислу... Једном речју, „мада је цела старозаветна лествица — јер тамо има место само позитивни закон —, сама но себи лествица (низ) колизије, ну", у исто доба, „она је такође лествица за објективно решење те колизије" (Киђе1 8. 122.). Новозаветне бпблијске књиге на много места додирују ово наше ннтање. Ми знадемо, да се прародитељским падом ирирода човечја искварила, а заједно с тим пошло је странпутицом и морално делање човечје. При таким је ириликама нормални одношај међу моралном слободом човековом одређењима моралног закона био немогућ. Човјечја дела стадоше свуда кредстављати собом неред и заблуду. Овде су се већ морале без престанка добивати колизије дужности, као што би заиста било чудо, кад не би ири неуређеном човјечјем делању у животу једна дужност унадала у област друге. Цела историја незнабоштва, где је живот човечји те као у овом смислу, доста јасно потврђује горње наше тврдње. Ми из* И рече блисгн кх Нелин8: нди с» мнр«мх...