Српски сион

„СРПСКИ сион-

С тр . 697.

несосмо горе два карактеристична примера, забележена старокласичком трагедијом. У оба случаја, т. ј. у историји Орестовој и Антигониној, сукоби дужности, који су тако трагички решени за она лида, сасвим се објашњују тим, што је живот народа, у коме се јавити могле сличне нојаве, текао неправилно. Да је у овом случају био живот нормалан, према моралном закону, какав је усађен у човеку при његову стварању и какав је у свој својој чистоти делао до пада нрародитељског, то Клитемнестра не би никад привукла к себи драгана. јер јој то не би могао дати чисти морални закон. А да је остала она верна своме мужу, то не би било даљих последица, и пред Ореста. не би изишла колизија дужности. а срећно решење те колизије, с његове тачке гледишта, изгледаше немогуће. Даље. ири нормалном човечјем животу, и сама борба, о којој се говори у „Антигони", а тим пре најгрешнија смртна борба између два брата, а исто тако нечовечнп, са чисте моралне тачке гледишта, од Креона издани закон — све би то било немогуће. Према томе не би било места ни судбоносној за Антигону колизији дужности. Господ наш Исус Христос искупио је човека од греха и његових последица: проклетства и смрти, дао је Хришћанима спасоносну благодат, која им иомаже да удесе свој живот не без реда, као што је он текао у незнабожачком свету, него нормално. Што више улазе хришћанска начела у свест човечанства, што се више и дубље уводе у сам живот последњег, то све нормалније тече и развија се овај живот, то ће све мање бивати и каквих нерешљнвих колизија. Идејал морално-нормалног жнвота, — м ми смо позвани, да тежимо таком идејалу — јесте за нас живот Богочовека, Спаситеља света. Пратећи Његов земниживот, како га излажу у св. Јеванђељима четири Јеванђелиста, ми не ћемо наћи ниједног случаја, кад би Он био пред колизијом, каја се не би могла решити Завидљивци и непријатељи Господу —■ фарисеји и књижевници много пута покушаваху створити Му такву колизију, ну без уснеха: оно, што је с њихове мртво-буквалистичке тачке гледишта бнло колизија без решења, са јасне и божанствене тачке гледишта Спаситељева, који није свезао Себе ни једним грешним делом, ии једном грешном мишљу, који је знао морални закон у свој ње-

говој чистоћи н целости. . Он је решавао и објашњавао без муке ... (чит. нпр. Мат. ХХП, 15.-22; Мрк. XII. 13.-17; Мат. XII. 1.-3; I. VI, 1—5; Мат. XII, 10.-18; Мрк. Ш, 1—5; I. VI, 6—11; К. XIV, 1—6: Јов V, 1.—13 ; VIII, 2—11. и т. д.) Отуда са чисто хришћанске, у ндејалном смислу, тачке гледишта, немогућа је и сама реч о колизијама. (Наставиће се).

Мисли о проповедништву. Црква .је дивно уточиште, изврсно лечилиште — не за тела, већ за душе; ту се не лече ране телесне већ греси духа. А лек је божанствена наука. Тај лек није спремљен из биља земљина, већ из речи небесних; нису га приредиле руке лечничке, већ језик пророка, јеванђелиста и аиостола. Тај је лек већ многе болеснике излечио, па ни сад после толико година није му снага малаксала, нити му је каква болест досадила. Проиоведници дају лековиту науку свима и пуштају, да сваки слушалац по својој свести изабере за се онај I лек, који ће његову рану залечити. Св. Јован Златоусти. Кад нроповеднпк пође на предикаоницу, треба пре но што уста отвори, да своју жедну душу Богу подигне те да ова од себе даде што је усисала и у богатим струјама излије чиме је сама испуњена Иошто се наиме сваки предмет има у духу вере и љубави обрађивати, а о сваком се много и на много начина говорити може, ко ће знати, шта у дотичном тренутку треба рећи, осим Она.ј, који сва срца зна. И ко чини, да баш оно што је потребно, — како је потребно, говоримо, него Онај, у чијој смо руци и ми и наши говори. И тако, ко хоће да друге учи, нек сам проучи шта ће да их учи, и нек се постара да говори како се пристоји; а је ли сам час за проповед ту, нек се сети шта је Господ рекао: „Не брините се; како ћете и шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати; иошто не ћете ви говорити, него дух Оца вашега говориће из вас (Мат. 5. 19. 20.) Бл. Августин. Поука иде за делом. Добар рад је најбоља поука. Ако речи и ћуте, добро дело учи, чим га чозек види. Ако и не дониру до ушију звуци, нродиру ипак снажно у срце. Без дела не вреде речп ништа. Св. Амвросије