Српски сион

Вгој 46.

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 745

се може оценити и по књигама гсоје чита. Па зато, омладино српска, ти узданидо сиљег паћеника, — народа српског, чувај здравље и неповређене телесне и душевне силе твоје, живи у најбољем друштву, па састојало се оно из живих људи или мртвих слова, да не би народ твој оманула и она још једина на тебе положена нада. Елони се злих, а читај добре књиге, јер оне су силе, које нас чисте, дижу и држе; оне нам шире ум и срце, оне нас штите од зла светског утецаја и дају прав и здрав цравац нашем карактеру. Оне могу да зажеле у младом срцу пламен најсветије љубави спрам свега оног, што је добро, лепо и узвишено; да распале одушевљење и даду снази и радњи нов правац. Но нису добре књиге само добре друге; оне су још и чуварке од зла друштва. „Сва је прилика — вели чувени Тома Худ — да ме је природан нагон читању и умноме раду спасао од оне моралне ировалије, у коју обично надамо, кад у раној младости родитеље изгубимо. II мене су моје добре књиге сиасле од скитње и скитница, од крчме и меане. Некако се не иде лако у та друштва, кад човек ирочита и заволе добре књиге". Учени Еразмо Ротердамски био је мишљења: „да су књиге тако исто иотребе живота као и хаљине"; и он је еам често куновао књиге за новац, с којнм је имао да се иоднови. А стари пуританац Бакетер рекао је; „Кад дођем дотле, да ми ваља мретн, жалићу за многим чим, али највшпе за друштвом мојих књига". Читањем добрих књига н дружењем са добрим и племенитим људима развићете ум, а оплеменити срце и вољу своју тако, да ћете свагда кадри бити ступити у народ свој, као прави учитељи и просветитељи његови. Али вера православна, за коју славни нреци ваши, ти нетвековнн мученици, нотоком крвцу лише, мора н ваља, да и не говорим, као достојним потомцима великих нредака највећа светиња бити. Заверите се из дубине душе и чистог српског срца вашег. часним крстом и светом успоменом св. Саве, Душана, Лазара, Милоша и осталих све ио избор великана наших, да ће вам добро народа нашег свагда на срцу бити; да ће те часним примером живота свога, у

верском, моралном и друштвеном погледу народу своме свагда предњачити, па будите уверенн, да ће злаћано сунце ленше будућности наше брзо се указати иза врхова гора народнпх невоља наших. Омладино! Чуј и послушај још и овај носледњи одјек речп мојих, на мислима, речима и делом засведочи, целом свету на видику, да си достојна свог узвишеног и бесмртног онредељења. У то име, помогао ти Бог!

0 колизији дужности. АлександарЂ Бронзовг (Свршетак.) Према тим лнчним особинама један човек иоказује вољу, рецимо, за научнп рад, други — музику ит.д. II према тим особинама један је снособнији за иородични живот, други за самца. II сваки је човек добио неке таланте, он ,је дужан, безуветно дужан развијати пх (уколико је, наравно, то у његовој власти). У протпвном случају, он ће грешити против својега Творца, и с њиме ће Творац учинити исто тако, као што је у познатој Јеванђеоској причи о талантима учпнио с онпм што је, добнвпш од господара један таланат, закопао и та.ј у земљу. Неки је човек, према својим личним особинама, способнији за иородични живот може лакше достићи сврху свога бића; кад ступи у брак, и он је дужан стунити, зато што се може, ако остане самац, показатн даље од царства Божјега, које тражи, него живећи у иороднци. Но кадикад је човек, према тим истим својим особинама, згоднији не толико за породични, колико за самачки живог, и он нпје дужан стуиити у брак: ако му је дано, ио речи Спаситељевој, да држи ову реч , то он већ нема права држами или не држати, него је дужап држати, обвезан је без границе и одступања. Безбрачан живот је за таког човека баш дужност; он нема моралног права уклањати се од ње; и ако он послуша савет да не ступа у брак, тО не чини ништа таковошто бн прелазило границе онога моралног савршенства, које је Бог одредио свима људима, — него чини тек нешто најобичније. Једном речју, сваки је човек дужан размишљати и одлучити: да ли ће, стунивши у брак, или оставши момком, ире ураднти према својим личним особинама, да ли ће се пре и лакше