Српски сион

Број 47.

„СРПСКИ СИОН"

Стг. 757.

на небу и земљи; пред ким се савијају колена свију људи на небу, на земљи и иод земљом! Да велике утехе за нас сироте људе! Он, који држи кључеве смрти и гроба; Он, цар мира, који је слављен у векове, Он нам обећава да ће нам бити други да ће с нами као иријатељима поступати. Каква радост за нас! На драги моји, да ли се то обећање и испунило ? Дакако! Испунило се у оном блаженом часу, кадн је Спаситељ установио св. тајну. Од овога часа иоступа, он са избранима својима, не као господар но као најбољи пријатељ, не као са слугама, но као са највернијим пријатељима својима. Или реците ми : Шта може најнежнији пријатељ своме пријатељу учинити, што овде у св. тајни божанствени Спаситељ својим пријатељима и избранима својим не чини? Дозволите ми данас, да при нашем посматрању на овој мисли зауставимо се; дозволите, да боље видимо, како је у овој тајни најсветијој божанствени Спаситељ најнежнији пријатељ својим пријатељима. Ово ће нашој љубави дати јачи полет, нови живот; у исто време показаће нам, како да се владамо према онима, које ми пријатељима нашим називамо. Он наиме, у овој најсветијој тајни јесте пример не само љубави спрам Бога и спрам непријатеља, но он је пример љубави и спрам пријатеља. Зато вам кажем: Божанствени Спаситељ је у најсветијој тајни најнежнији пријатељ, јер он чини оно, што најнежнији иријатељ, пријатељством чинити може: I.) Он се труди, да од пријатеља својих отклони све, што би благос^ање ових пореметило и у пропаст довело. П.) Он се труди, да нријатељима својим наклони све оно, што би њихово благостање унапредити и усавршити могло. Божанствени Спаситељу! Божанствени човекољубче! Нека сија светлост твоје благодати, при којом ће мо познати, какав си нежан пријатељ ти у најсветијој тајни, и да нознавшч то, загрејемо се љубави спрам тебе и спрам оних, којп кроз тебе наши пријатељи браћа и сестре постадоше. I.) Први знак истинитог нријатељства јесте тај, да се пријатељ труди, да од свога пријатеља отклони све оно, што би овога благо-

стање пореметити или до пронасти довести могло. Ово, љубазни моји, ке морам доказаги, јер сваки од нас је уверен, да онај није наш пријатељ, који се не стара за наше благостање, и равнодушно гледи, како опо назадује или се упропашћује. Но шта је то, што је нашем благостању, нашем правом благостању противно? Наше право благостање састоји се у томе, да ми за трајања овога живота у благодати Бсжјој останемо, и после овога живота достигнемо славу, коју је за нас Бог оставио. (укрепио). Што нас дакле пречи, да после овога живота уђемо у славу, која нам је горе приправљена; или што нас може довести до тога, да благодат Божју, која на небо води, изгубимо; — то је против нашег правог благостања. Кад вам сада кажем, љубазни моји, да се божанствени Спаситељ непрестано труди, да једно као друго од нас одклони, тада сам вам уједно доказао, да је он у истини наш пријатељ, наш најнежнији пријатељ. А.) Шта нас иречи, љубазни моји. да после овога живота уђемо у славу, која нам је на небу зготовљена? Ми знамо то; прече нас казне, које смо ми због наших нређашњих, тешких и иростних грехова завредили, због простних грехова, које ми према нашој слабости дневно чинимо. Јер: ниједан грешник неће ући у царство блаженства, и ниједан нечнсти не може ући у царство најчистијих. Да посмотримо, љубазни моји, нашег божанственог Спаситеља у најсветијој тајни. Зар се не стара он овде непрестано, и то на најдирљивији начин, да ублажи казне, које смо ми ради наших грехова заслужили ? Вероучење је ово и то одавно веровано, свечано утврђено вероучење, да је божанствени Спаситељ у најсветијој тајни не само јело, но црава жртва, у којој се исти онај жртвује који се на крсту жртвовао. „Ко каже — вели иравило једногцрквеногсабора — да на литургији Бог није принесен као права и истинита жртва, нека је проклет". Исти је сабор касније санкционисао вероучење, да смо ми кроз бескрвну жртву Новога Завета учесници плодова крсне крвне жртве, који су изврсни за ублажење казне, коју смо због наших грехова заслужили. При том истина је и без сваке је сумње, да се онима, који не чине препреке да дођу у славу (који не греше) дакле праведнима, сваки пут кад год је бо-