Српски сион

С тр . 842.

„СР11СКИ СИОН.'

Б р . 52.

имали само ту задаћу, да своју дјецу у школу шаљу, да на тај начин та модерна школа опроба на њима своје иедагошке вјештине; иначе родитеља се пе тиче школа. И школа у оенови не би била више за дјецу, већ обратно била би дјеца за вољу школе, да јој служе као материјал за шене недагошке и дидактичне алире. Ко не види, да би се тиме дубоко озлиједило не само нраво родитељско на васпитање, шта Више скоро би варљиво (илузорно) постало, већ да би тиме настала и дубока противност циљу и задаћама васпиташа и наставе. 8. Одношај школе к нородици шта више у том се опредељује, што је школа заступпица родител.ске куће, што је учитељ у школи заступник родптеља. ПГкола према породици нема независног положаја; она има да застуна нородицу. Као што смо видјели, школа за то опстоји, да надокнади оно што родитељско васпитање, ако се узме само по себи, не може да испуни. Она постоји за л.убав дјеце, коју она треба да узме к себи из руку родитељских, да у м.јесто родитеља продужи њихово васпитање, дајући им васпитну наставу. Она, дакле, не може имати друге позиције него такве, која заступа родите.љску кућу. И то не важи само за народну школу, већ и за више школе. Кад би родитељи били у стању, да својој дјеци, која се спремају за виши нозив, даду потребну наставу, или сами или нреко других, то би биле такођер више школе сувише. И оне застуиају, дакле, родите.љско васнитање. 9. Али, ако је то дакле тако, онда за међусобни однос између школе и породице произлазе слиједеће даље консеквенције. а.) Родитељи само по себи нијесу дужни своју дјецу у школу слати. Ако се они брину за добро и цјелиеходно васнитање своје дјеце, тосу они тиме удовољили својој васпитној дужности, па ма на којем нуту и ма којим срествима они то васпитање извршили. Али ипак нод извјесним увјетима морамо ипак признати, да су родитељи дужни своју дјецу у школу слати. Први увјет састоји се у интересу довољне религиозне наставе. Ако су околности времена такве, до је темељна и опширна религиозна настава неопходно потребна — да дјеца за будући живот наоружа иротив кушања и нанадаја, којим је изложено њихово хрнпгћанско убјеђење ц њихов хришћански карактер, иа ако родитељи ушљед својих прилика нијесу у стању, да им

даду, или сами пли преко других, темељну и оиширну религиозну наставу, то се они мооају очевидно сматрати као обвезани, да своју дјецу у школу дају, гдје се они могу наслађивати религиозном наставом; други увјет састоји се у интерееима грађанског живота. Претпоставите наиме, да су грађански и социјални одношаји такви, да се је читање, писање и рачунање показало нотребно, или скоро као потребно, тада бп се морали родитељи, ако се пе би могли на другом путу довољно нобринутн за наставу своје дјеце у читању, писању и рачунању, такођер обвезаним сматрати, да евоју дјецу у школу ша.љу гдје им се та настава предаје. Јер су родитељи дужни, да своју дјецу васнитају н за времени живот, т. ј., да им даду такво васпитање, да они у животу напредују, и да могу ваљано свој времени нозив исиунити. Ако је с тога у ту циљ потребно чптање, нисање п рачунање, тада се опи не могу одрећи те дужности, да своју дјецу у школу шаљу, ако им они нијесу кадри, као што смо рекли, на којем другом нуту набавити поменуту наставу на довољан начин, који цијељи одговара. б) Али та родитељска дужност, коју ми морамо под горе иоменутим увјетима као праву наравствену дужност држати, управља се по њиховом праву на васпитање. Пошто, наиме, родитељима на првом мјесту ирииада ираво на васпитање, то је у њиховом нраву, да своју децу ш аљу само у такве школе, о којима имају оправдано освједочење, да ће дјеца у њима добити добро, хришћанско васпитање — да се васпитна настава у њпма предаје у духу нозитивног Хришћанства. То је неизбјеживо нраво родитељско. Опи су одговорни пред Богом за васпитање своје дјеце ; њихова је дакле дужност, да одлучују, да ли јеједна школа таква, да јој они могу с мирном савјешћу своју дјецу повјерити ; с тога они имају нраво да избирају школу, у коју они хоће да даду евоју дјецу на васпитање и наставу. в) Да, родитељп не смију своју дјецу слати, у школу, о којој имају оправдано освједочење да у њој нијееу начела и дух Хришћанства мјеродавни. Тим би они још већма нарушили своју васнитну дужност, него кад би сасвим занемарили васпитну наставу своје дјеце. Јер родитељи несмију своју дјецу излагати тој онасности, да изгубе своју, вјеру а тиме и хришћанску наравственост, јер би они тиме пали