Српски сион

Б р . 51. ,СРПСКИ

жртве страдања Христова очигледнија била, да би се „смрт Господња" јасније „оСзнанила," представила, обновила — ту је „копље", као што је и војник копљем Христу ребра пробо; а ту још „губа", као што је и Христос на крсту губом, оцтом натопљеном, појен био. Свршавајући св. тајну причешћа, принашајући евхаристичну жртву, св. правосл. црква служи се при томе извеснпм, а потребним справама и судовима: ту је, „дискос" (св. тањирић) на који се део хлеба, „агнец" звани, а који тело Христово означава, полаже, као што је оно и Христос при рођењу своме у вертепу у јасле положен био; ту је „звездпца" која се на дискос, а поврх „агнца" ставља, као што је и о рођењу Христовом над вертепом, у ком се Христос родио, звезда се наднела и стала;тује „нутир" (св чаша), у коју се лије вино и вода, тело и крв Христова; ту је „копље" (св. ножић), којим се део хлеба; „агнецмз", тело Христово нробада и на делиће реже, како би се вернима иреподати могло; ту је „губа", којим се изрезани делићи св. „агнца" са дискоса у нутир шчишћавају; ту је „ложица" (св. кашичица) којом се вернима преподаје освећени хлеб и вино, тело и крв Христова. Поменуте справе и судови имају бити зготовљени од што бољег и племенити.јег материјала: од сребра или злата, или бар треба да су посребрени и позлаћени. Да справе и судови при евхаристичној жртви употребљавани буду од таквог материјала зготовљени, то захтева важност саме ствари светост тела и крви Христове: та кад је Соломон у храму своме све справе и судове, — који беху нужни ири нринашању старозаветних жртава, код којих се клале животиње и тде се проливала и у судове хватала „крв јарчија и јунчија" дао зготовити „од углафене меди", или баш и „од чистога злата" (I. Цар. 7. 45. и 50.), није ли онда још и нужније такове справе и судове нравити у новозаветној цркви, за „жртву чисту", где се приноси „само пречисто тело", и лије и нролива „сама часна крв" Христова? Како је у томе код назарена: имају ли они за то нарочите, боље и леоше зготовљене судове, или се служе' својим судовима, које сваки дан при обичној трпези употребљавају — не знамо; но биће, да је ово последњ".

СИОН." С тр . 827.

Св. тајна причешћа свршава се, евхаристична жртва приноси се више пута у години дана. Стари хришћани апостолског времена „сваки дан ... ломљаху хлеб но кућама" (Дела 2. 45) т. ј. сваки дан свршаваху св. тајну причешћа, принашаху евхаристичну жртву. — И касније хришћани су тако често свршавали св. тајну причешћа. И данас се св. тајна причешћа може свршавати, евхаристична жртва може приносити сваки дан; али то данас тако не бива, а због промењених светских и друштвених прилика, због бриге и старања за земаљске и телесне потребе. Ипак се у св. нравосл. цркви св. тајна причешћа. свршава, евхаристична жртва приноси доста често; тако по правилу црквеном има се св. та.јна причешћа свршавати евхаристична жртва. приносити преко године : сваког седмог, недељног дана, а осим тога преко седмице оног седмичног дана, у који је пао какав важнији празник, или већи светитељ; уз св. четрдесетницу, часни ускршњи пост, има се сваке среде и сваког петка свргаавати св лнтургија. „пређе освећених дарова." Како је и у томе код назарена — поуздано не знамо; свакако нак рећи смемо, да они и у томе греше, да су они и у томе од св. писма одступили, јер они тајну св. причешћа доста ретко свршавају, не свршавају је ни сваке недеље. На приговор назаренски: „да је свака жртва за живог човека излишна" — иавешћемо, да, од како је Божје цркве на земљи, увек је принашана „жртва за живог човека," тако су Кајин и Авељ хтели нринети, па су доиста и принели жртву за грехе својих живих родитеља, Адама и Еве. — Тако је било одмах у почетку цркве старозаветне; а исто је тако било п у цркви новозаветној: док је св. апостол Петар био у тамници „црква се мољаше за њега Богу без ирестанка." (Дела 12., 5.) Па ако није било „излишно", већ добро и корисно, па и нужно, да се црква моли за живога св. а-постола Петра: за што да су онда „излишне" жртве за живога човека? за што да и „жртве за живога човека" нису и не могу бити добре и корисне, иа и нужне? Јер, шта је уираво жртва? Жртва није ништа друго, до ли — молитва, и то молитва највиша, најсавршенија, Богу најмилија.