Српски сион

С тр . 828.

А на даљи приговор назаренски: да је нарочито излишна жртва, „за мртва човека" — одговарамо: св. наша прав. дрква не зна и не познаје „мртве" чланове своје, јер је сам Бог својом речи учи: „Бог није — Бог мртвих, него је живих; јер су њему сви живи." (Лука 20., 38.) — А што се у св. писму спомињу „живи и мртви", то је само с погледом на нас, то је речено само у нашем људском језику; јер ми онога, кога не видимо и видити не можемо називамо „мртвим" за разлику од онога, кога непрестанце гледамо, или га видити можемо. Међутим човек се са смрћу не губи сасвим, њега само нестаје испред наших очију; а у самој ствари човек са смрћу само мења место, са овог света земаљског одлази на онај иебески; овај привремени живот замењује вечним животом. Па како човек и после смрти живи, само на другом месту; и како Бог види човека, био он овде на земљи, или био онде на небу, за то и јесу „њему сви живи.' 1 И кад ми приносимо Богу жртву „за мртва човека", ми у самој ствари нриносимо жртву „за живог човека", а та жртва — као што мало час ввдесмо и чусмо — није „излишна." Тек, кад би се човек смрћу у истини сасвим губио; кад би човек после смрти био у истини „мртав", не тек само за нас, него и за Бога: онда би „жртва за мртва човека" свакако била не тек само „излишна", него управо неумесна, па п неразумна, јер би се ми онда Богу молили и Богу жртву приносили за човека, кога и — нема, те коме Бог ни помоћи не може, баш за то, што га нема. А да се доиста и „мртвом" човеку, или боље, човеку који живи загробним животом, помоћи може, то је посведочио сам Христос Спаситељ својим речима: „Сваки грех и хула опростиће се људима; а на Духа светога хула не ће се опростити људима. И ако ко рече реч на сина човечјега опростиће му се; а који рече на Духа светога не ће му се опростити ни на овоме свету, ни на ономе" (Мат. 12., 31,—82.) Но запитаће когод: па кад се човеку и у загробном животу молитвама и жртвама иомоћи може: не треба ли баш онда оставити човека, нека он сам себи помогне, кад он већ и онако „живи".

На ово питање одговара цар Давид: „Јер мртви не спомињу тебе (Господе) у гробу, ко ће те славити?" (Псал. 6., 5.) и оиет: „Не ће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо, где се мучи. Него ћемо ми благосиљати Господа од сад -и до века." (115., 17.-18.) Оно — строго узев — могли би рећи, да би и „мртви" тј. они, који живе загробним животом, пре коначног суда и изречене пресуде могли „славити Господа" и чинити, што је нужно за њихово оправдањз; а што то ипак не бива, два су томе узрока: 1.) Створив човека Бог му је дао тело и душу; према томе је човек дужан целим, пуним бићем својим, дакле и телом и душом „славити Господа", као што ће и целим, пуним бићем својим — душом и телом — и уживати награду или прикити казну. За то Христос и вели, да је прва и највећа заповед: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом и свом мишљу својом." (Мат., 37.) Бога, дакле, треба „љубити", другим речима славити не само душом, него и телом; а да се Бог и телом љубити, односно славити може, сведочи св. ап. Павле, који вели: „Ако једете, ако ли пијете, ако ли дуго што чините, све на славу Божју чините". (I. Кор. 10., 31). Па како човек од смртнога часа до суђенога дана — када је душа од тела одељена, и док је тело „нрах" — не може „славити Господа" иуним, целим бићем својим, не може га „славити" и душом и телом: то и не може чинити ништа у загробном животу за своје оправдање. 2.) Но баш и кад би човек могао у другом, загробном животу пуним, целим бићем својим — „славити Господа", чинити што за своје оправдање: ипак му то ништа користило не би, јер му се дела не би примала, не би му се добра дела урачунавала. А за што? За то што то не би била дела — вере и љубави, већ дела — знања и рачуна: ту човек не би чинио добра дела по својој доброј вољи, него под морање; ту човека не би руководила љубав и поштовање према Богу, Оцу своме, него себичност и рачун, да себи обезбеди живот вечни; ту се човек не би клонио зка из љубави према другој деци Божјој, браћи својој, него из страха