Српски сион

стр. 822. л српски^сион. & вр. 51.

Наиолеон, дар француски, упаде са огромном војском у Русију, да је сатре и уништи. У невом тешкој, руски цар Александер I. видећи јасно, да је сам по себи немоћан да се опре тако силном неиријатељу, положи сву наду своју на Бога и обрати се на н> усрдном молитвом да му помогне. На молитву и покајање позва он и сав вјерни народ свој. Наполеон се томе смијао, али свемогући Бог био је уз Русију, а против Наполеона. Он притече у помоћ народу руском и сва силна војска Наполеонова пропаде, а сам Наполеон мораде срамно побјећи из Русије. Том приликом доказана је живијем примјером истинитост ријечи апостолове: „ ако је Бог с нама, коЛе на нас? и Исто тако сваки нас у властитом животу свом увјерава се и увјерио се често о свемогућој помоћи Божјој. И на тај начин истина вјере наше, да је Бог свемогућ, улијева нам пуно утјехе увјерења, да може Бог у свако вријеме помоИи нам у свима нуждама нашима и избавити нас од свију оиасности. А сад да видимо на што нас побуђууе та истина. Познато је, да је Госнод, хтјевши да изведе народ јеврејски из Мисира, послао Мојсија и Арона к Фараону са заповијести да отпусти народ. Али Фараон, у мјесто да без поговора испуни вољу Божју, овако одговори Мојсију: „Ко је Госиод да иослушам глас његов и иустим Израиља? Не знам Господа, ниши ~Пу иусшити Израиља. и Тиме ноказа он своју самовољу и дрско пркошење вољи Божјој. Али тешко онима, који се усуђују да се противе Богу! На Фараону видимо каква судбина стиже такве људе. Свемогућа моћ Божја, којо.ј се успротивио Фараон, погребла га је у Дрвеном Мору. И народ се јеврејски често противио Богу. Тако је народ тај, одмах по изласку из Мисира, у пркос вољи Божјој, наумио да се опет враћа у Мисир. То је било кад су се вратиле уходе из земље Хананске.' Десеторица ухода рекоше тад народу, да су људи у земљи коју су уходили - дивови, а градови да су им велики и тврди. г Не можемо ми иЛи иротив народа шога, .Јер он је јачи од нас и рекоше онн. Истина, Исус Навии и Халев били су сасвијем другог мишљења. Они су тврдо вјеровали, да ће ЈевреЈи узети ту земљу, и поуздавајући се у свемогућег Бога,

говорили народу: „С нама је Госиод, не бојше их се". Исто то говорио је и Мојсије Но Јевреји остадоше и даље тврдокорни и већ хтједоше да изаберу вођу, који ће их вратити у Мисир. Тад покара свемогући Бог Јевреје: осуди их да четрдесет година блуде по иустињи, у којој су и ноумирали. И тако ето иустиња прогута оне Јевреје који су се противили вољи Божјој, као год што море прогута богопротивника Фараона и његове Мисирце. И за то несмијемо се никада оиирати свемогућему Богу. Боље је да се у свима невољама својима уздамо у њега и са в]ером очекујемо од њега иомоЛ. Врло је поучна у том погледу ова врича о благовјерном кнезу Александру Невском. који нам може послужити као диван примјер иотпуног ноуздања у свемогућега Бога и у најтежим приликама у животу. Св. Александер, за вријеме кнежевања свога у Новгороду, доби глас, да су Шведи са великом војском упали у земљу руску, у намјери да је опустоше и узму. Кнез је у тај мах имао мало војске узасе, и то га донекле збунило, али ипак положи он сву наду на Бога и од једног њега очекиваше помоћ. Прије свега оде он у храм Божји и ту се са епископом и народом усрдно молио Богу, да, им помогне. Он рече; „Уђи, Госноде, у парбу са онима, који парбе са мном, војуј са онима који војују са мном. Узми штит и оклои и дођи ми у помоћ". Из храма оде св. Александар к војсци својој и охрабивши је надом на помоћ -Божју, крену против непријатеља. Стигавши до непријатељског окола, зановједи св, Александар војнику једноме, по имену Филипу, да пази на кретање непријатељско. Али на стражи, ноћу пред битком, удостоји Господ Филипа дивног видјења. Стражарећи сву ноћ, у јутро у сама свитање, зачу одједаред Филип шум лађе како илови по води. Мислећи, да су то можда непријатељи, поче он оштро мотрити лађу. И гле шта видје: веслачи као да су покривени маглом, и виде се јасно тек два витеза гдје стоје; но цртама лица њихова, и по читавом спољашњем изгледу њиховом, познаде он у њима св. страстотрпце Бориса и Гљеба.* Напошљетку чу, гдје рече један * Борио и Гљеб били су синови руског кнева св. Вдадимира. Кад се крстио Вдадимир оа кућом и народом својим, доби Борис на крштењу име Роман, а Гљеб Давид. Посдијс смрти Владимирове уграби владу Свјатоплук и даге погубити мучки и Бориса и Гљеба. Ради