Српски сион

вр. 1.

„СРПСКИ СИОН,"

Стр. 9.

„Сноро, тихо будућноот долази, С крили ветра садашњост пролази, Непомично — вечно прошлост стојц". (Пеема). Лукаво даклс и неприметно иримиче се будућност, јављајући нам се за тренутак у садашњости, да је одмах у прошлости пестане. Добар дакле и свестран предрачун ваља нам сачинити како нам не би садашњост неприметно умакла, јер време не пита јесмо ли ми сиремни, вредни или лењи, већ као брза горска река јури својим вечним путем. Тога су смисла и пословице: „Вреие је новац. Боље умети него имати. Ако човек стоји дан не стоји", и многе друге. Данасје, дакле, најзгоднији час за састављање предрачуна са својом савешћу и срцем, за наступајуће дане. Данас нам ваља бацити поглед на минуле дане наше; који се полагано почињу у магловитој прошлости губити; иа обогаћени стеченим иекуством из тих прошлих дана, ваља да се спремимо за наступајуће нове дане, који су по речима еванђеоским „ лукави ". Но ко добар предрачун еастави о евојим делима, пословима и имању, тога неће ти лукави дани изненадити, нити ће му тренутна садашњост још лукавије измаћи. Онај човек који уме садашњост мудро да употреби, кога прилике и непрплике у животу не затичу изненада. који рачуна еа моралном и материјалном телесном и имовинском снагом својом, те ју паметно, одмерено — у згодан час уме да употреби, тај ствара себи сјајну прошлост; а прошлост је она вечна књига по којој се оцењују људи и народи и пред Богом и пред повеснпцом. Народ, који уме садашњост корисно да употреби те врлинама душевним и телесним да стече благослова Божјега, јер „ благослов Ђожји обогаКава а без муке " (Пр. Сол. 10, 22.); за тим који уме да измери своју телесну и имовинску снагу, те у згодној прилици да ,ју употреби, такови се народ назива моралним, напредним и разборитпм. А на иротив, народ, који пеће или не уме да живи у садашњости, који садашњост — ту лукаву садашњост — у лудо пропушта, заносећи се опсенама и тражећи своју умну и имовинску снагу у личпим размприцама и страначким борбама, те у место да сву евоју снагу на своје опште унапређење употреби, пре времена иодлеже унутрашњим трзавицама; тај народ неће смети на своју ирошлост погледати, јер никаква еадашњост — никаква и ирошлост.

У Старом Завету се каже, да су „слава спновпма оци њихови" (Пр. Сол. 17, 6.); но ове речи важе само за мудре очеве, који после себе сјајна дела оставише, која као преходнпца ејајна осветљује нут врлине позноме нотомку. Поколења свију народа радо се позивају на своју ирошлост, па тако и ми Срби хвалимо и поносимо се евагда евојом прошлошћу, а нигда нам и не пада на памет да се запптамо: смемо ли се ми нашом прошлошћу старом и славном хвалисати?! Нећемо да се запитамо, чија је заслуга што нам је наша прошлост славна, — да ли наша или наших старих?! Јесте љуб. Хрпшћани, наша је прошлост славна, али је наши стари славном учинише. Они су је таком учинили мудро живећи — користећи се својом садашњошћу. Па запитајмо се: да ли ће нам и данашњег ноколења исто тако дична ирошлост бити, или ће се од старе прошлости српске љуто разликовати и одударати ? Да ли се ми научисмо чему из те наше прошлости, да ли смо искуснији постали; да ли мудро ловимо те лукаве дане, пли можда они нас; да ли радимо „ док је дан и или можда, и не помпшљајући да ће ноЛ, када се не%е мо%и радити" , траћимо те скупе дане у беспослпцама и размирицама ? Да ли можда нашу умну, телесну и имовинску снагу не арчимо крвећи се брат са братом, у место да ју за црне дане чувамо за опрети се општем душманину? Да ли можда иаше имање не траћимо на разне непотребне и грешне ствари, на моду и раскош, у место да, угледајући се на наше старе, чувамо „беле новце за црне дане"? Но мудро живећи у садашњости ми осим тога што стварамо себи сјајну нрошлост, осигуравамо — ако је на делпма нашим благослов Божји — јоч! и нотомству своме бољу будућност. Јер као што појединац животом и делима својима може да усрећи или унесрећи децу своју, исто тако и поједина поколења једнога народа могу да створе потомству своме светлу или црну, сретну или несретну будућност. Нотомци врло често испаштају грехе својих предака. Ако смо, дакле, ради да нам и наша прошлост слична буде нрошлости наших прадедова, којом се ми толико хвалимо али слабо користимо те да нам се унуци не обазиру са сузним