Српски сион

Бг. 2.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр. 21.

То је био други црв, који је иодгризао корен славе Соломонове и ускорио јој проиаст. Народ је испочетка, заслепљен народним поносом својим, мирно пребивао у том положају и вршио вољу владара свога. Али Соломону не беше ни то доста, он приспли народ, да му и у новцу норезу илаћа, коју је Адонирам — његов дворјанпн — не штедећп никога насилно побирао. Нема сигурних сведоџаба да ,|е он завео и порез на главу, али они догвђаји, шго се догодише после његове смрти показују на вероватност такова намета. Јарам, којп је Соломон народу своме на, врат набацио, био је врло тежак и несносан, као што се јасно види из жалбе поглавица народних, коју су ноднели спну и наследнику Соломонову — Ровоаму ири ступању његову на царски нресто оца свога Искра превеликог незадовољства већ је дуго тињала у срцу народа; требао је само малени новетарац па да се она разб^кти и плане ужасним пламеном. Између Јудина колена и Јосифова, односно Јефремова, постојала .је већ за ступања Давидова на израиљски царскн иресто велика суревњивост, која је за живота и рада Соломонова све већма расла, док не достиже врхунац свој 110 Смрти Соломоновој. Нанме, већ и Давид, освојивши Јерусалим, ударио је тамо и свој логор у намери да га учини средпштем како религиозног култа, тако и политичке власти. Што није Давид потпуно извео — пзвео је његов наследник и син му Соломон. Он утврди Јерусалим, огради га чврстим бедемом, са ида у њему величанствен храм, у коме се чувала светпња над светињама — ковчег завета. Украсио га је уз то дивним и огромним зградама и скупио у њега на гомиле блага. Тај сиољашњп сјај Јерусалима, а још више светиње над светињама тада још побожног .јудејског народа, која се чувала у његову пространом н раскошном храму, иривлачила је к себи многе, те све, што је боље у Израиљу било, хрлило је у Јерусалим. Па и у околини Јерусалима настанише се многи, само да су ближе светоме граду. Тиме је, дакако, изгледало — да Јерусалиму нема равног града и као да га нико не може освојити. Величанствени сјај тога у сеојој врстн јединственог града, који је ио илеменској раздеоби јудејског народа иринадао Јудину колену —

свакако да је и на то колено бацио снажан рефлекс, јер се оно уздиже гордо пзнад свих осталих колена, нод окриљем свога коленовића великога и надалеко слављенога цара Соломона. Овај у својој гордости, због своје мудрости и неког вишег, тобоже, за друге тајанственог знања, ниЈе као његов врли отац испитивао народне потребе и жеље, ионашајући се п дружећи се с народом као са себи равним створом Божјим, веселећи се као дете, кад се ова .Ј веселио, а тужећи када народ тужи; већ је, на против слепо својигс страстима угађао бацајући све тежи јарам јадном народу на врат, и не питајући га како му је. Сасвим је природно, да је то морало пзазвати вепику суревњивост осталих колена, а нарочито ЈеФремова на. владајуће Јудино колено и огромну мржњу на Давидов дом. К томе телохранитељи Соломонови, који су већином бнли странни, охладили су љубав народну према њему. Ево како вели Талмуд о животу и иостепеном опадању славе и моћи Соломонове: „Пре него што се он оженио са иноплемкињама — незнабожачким женама, царевао је над анђелима, седео је на пресголу Господњем (1. цар. XIX. 23); затим само над оним, што Је на земљи — над свима царевипама (3. цар. IV. 21); затим пак само над Израиљем (Екклес. I. 12), а затим само над Јерусалимом (Екклес. I. 13). Напослетку он је само царевао над својом палицом, као као што је речено у Екклес.: „и ово је био део мога труда".* Али његов начин живога нпје само њему зла нанео, већ још већма и горе народу, који свагда радо гледи на више, иа брзо следи без икакова размпшљања н најгорпм иримерима својих представника. Тако је полигамија, религиозни индиференгизам, гордост и много шта друго — све, што беше главно обележје Соломонова двора, налазило потиуно иодражавање у дворовима кнежева и у опће вићенијих особа. А нрисилно служење цару, које је Соломон завео, довело је за собом сиромаштво и неред у народу. Дакле, поред опадања славе и моћи Соломонове, опадала је п моћ и слава његова народа, као што се с његовом славом и дизала. Виђенији људи у Израпљу видели * Нод речју „ово" цо учењу равнна он је разумео краљевски жезао, који је био још у његовој руци и осхао као једино достојанство ц>егово.