Српски сион

Стр . 24.

.СРПСКИ САОИЧ

нр. 2.

то назвање праведно и дато и усвојено за IV. век хрншћанства, тај златни век, кад су најдаровитији светски људи ишли на службу дркве и кад су грмели са црквених катедара свети : Златоуст, Василије Велики, Григорије, А.вгустин и т. д. За то је и у усиомени хришћанском свету тај IV. век!.. Ево како се наш XIX. век приближио крају, а колико ироклешсшва нма са разних страна због шгетних му идеја, благодарећп којима, колико је погинуло и пропало, шта више и у нашем српском друштву, младих сила, свршивши живот самоубијсшвом! А кроз то колико је од њега тога XIX. века, суза кануло на судбпну оних, заиста несретних родитеља, којн хоћеш-нећеш заједно са изгинулом децом својом. дужни су били лишити се и лишавају се најлепших својих нада н радости! То ли је прогрес ? То ли је просвећење? Тим ли се гордн и велича XIX век ? Не, и опег не, нонављам : наш век није у нраву. да велича себе просвећеним веком, преимућством пред пређашњим вековима. Он је век многокњижни , п што му драго : учени; но никако није најпросвећенији Просве&ени. Шта је то просве&ени? Просвећени — то је онај, ко гледа на ствари јасно, право ; ко не лута, у истини по мраку, око питања, која интересују човечанство, него има о њима иојма; ко се не колеба у својим суђењима, сад .једно издавајући за истину, а сутра друго. Тако ? А наш многокњижни век, рећи ћете, какво је видело излио п излива на сва сличиа питања ума, који философира? На прпмер, зар је то одговор, и ири том прави и јаснн, кад на иитања ума човекова о узроцима и цељи бића свега видимога, он одговара, да је све шо, нонајвпше случајно, само собом и само за себе створило се из атома, не зна се откуда узетих? А међу тим савремени нам век изриком овако или на слнчан начин решава то најважније из питања ума човекова. Нећу да говорим већ о том, како при решавању свих сличних иитања учена века, без нрестанка, измењују се једна другима, и свако чини се сваки нут за најистинитије, с додатком: „најпосле разум је човеков постигао." Ево заиста, у каквој магли дословце лутају сви ти првацп наши: ни једнога баш жчвотнога иигања не решавају са тумачењем, крат{со и јасно,

И појмљиво је: одкуда у њих да буде видела? Божанственога откровења не познају; а без њега — како и могуће ли је разумети и познати оно, што ма да и несумњиво постоји, не даје се впдети ни микроскопом ни телескопом ? Тако, драги мојп, свииа нам је неопходно тежити к просвећењу, и то је несумњива истпна, да је „учење светлост, а неучење тама," но просвећење је од просвећења разлика. Корисна је наука, но није у њој иросвећење. Истинито је нросвећење наше Христос; највећа школа — то је црква. Наука над наукама — то је живетн по Богу, као што и истинито просвећени човек нпје онај, ко је прошао II изучио сву мудрост земаљску, него ко је умео ваплотити у себи образ Христа Спаситеља, ко делима угађа Богу. „ Будише савршени, као шшо је савршен Отац ваги небесни": то је ето наш образац! „Тако да се свешли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела и славе Оца вашега , који је на небесима ето каквом просвећењу дужни смо нарочито тежити. Амин. У Ирпгу 1899. Прерадио : Глигорије А. Николић парох.

Религија као иеилодна потреба сваког грађанског друштва. Но талијанском Јереј Петар Бронзи^. Религија је непријатељица људским пожудама. Конзеквентно беше, да су се људске пожуде заратиле с њоме. Тај рат траје увек и на разне начине, само некад под маском и из заседе, а некад отворено и насилно. С једне стране жоћни савременици, с друге учитељи заблуде, еједињеним силама нападају на њу. Огуда су ето, листовн историје испуњени ужазима гоњења, гнусним обешчашћењима, разноврсним пакостима, заблудама и нанорима, којима се за тим инпо и иде, да се ирогна са света она, која се с човеком у човеку рађа. Но гле! Брод вере, — ма колико да га бе сни ветрови шибају и терају преко скривених гребена, тамо амо, — инак мирно броди и триумфује врх свега тога; а те непогоде пратиће га све дотле, док се не дохвати приста-