Српски сион

Б р. 3.

„СРПСКИ

СВОН."

С тр. 39.

Религија чини да се место преваре, непријатељства и окрутности, зачне у срцу нашем: благост и трпељивост; место дрскости и охолости — скромност и благост; место расипности, блуда, мамура и покварености сваке врсти — умереност, стид и трезвеност; место грабежа и лукавства — великодушна и благотворна љуб^ав; место свију зала — најлепша и света врлина. Толико је ето моћна религија Исуса Христа! Да би што боље потврдили изложену истину, кажите ми, молим вас, који је то нишан, на који циљају сви закони друштвеног тела? Зацело ни један други доли — чување јавног поретка, и у колико је могуће, благостање приватних људи. Зато закони људски, да ностигну ту своју двоструку сврху, сабирају средства. Али та средетва, какова год била, ипак не сазнају тајне одзиве душе, нити оне тајне и скривене радње, које и ако с почетка невине, при даљем развоју свом све се више одстрањују с правог пута и изопачавају; не брину се о сумњи, о препиркама из похоте и ћефа — а о свему томе и томе подобном, треба да води рачуна онај, који хоће да има нрава и суда- над оним бићем, које више живе у унутрашњости, него у спољашности; над оним бићем, које је увек у неизвесности, а и у добру и злу нревртљиво и нестално. Закони се баве делом доказаним, позитивним, очевидним. Иду тако рећи друмом, који иде по средство, а на осећаје, који овда онда внјугају, не обазиру се. А шта напротпв чини религија ? Она поступа сасвгш обратно. Она је унутрашња управитељица савести; она бдије над сваким замишљајем нашег духа, прати га у свпм потајним променама, по свим путевпма, што их он прелази, те се показује у толикој мери гиика и вијугаста, у коликој је мери укочен и неномичан иут закона; она је и светлост и топлина, — просвећује ум и загрева вољу. Клањајућ се врховном бићу — Богу, садржава у исто време, љубав, поштовање, смпреност, захвалност, поуздање; она је штовање моћи, мудрости, доброте и бескрајне иравде. Нема дакле оне моралне врлине, коју она не одгаја, којој принципе не укрепљује и чију делатност не распростире. Она приписује нашем духу неку специјалну узвишеност; упозорава га на искреност и скромност, ублажава га, храбри га, речи, наставља га и

унућује у свим моралним савршенствима и помаже све племените тежње његове. Религија, и једино религија може испунити и к циљу привестн несавршено дело људских законодавстава; само она може ојачати и доскочити недостатку оних срестава, која воде народ добру, а властима помажу. Ма колико да је човечна, опрезна и племенита која влада, ипак има много противника, јер она развија своју моћ на добро свију. Закони власности зацело да су опћи принципи правде, корисни и красни у теорији; а гле! у пракси њима људи више осећају опорост социјалне неједнакости. А то зато, што људи неће, да се опомену првобитне вредности при добитцима, и потоњих погодаба. Религија — уздижући мисли и осећаје наше Ономе највишем и најсавршенијем бићу, Које је једнаким одстојањем од свих људи, врх небеса ноставило престол Свој, те одатле свим стварима равна и господари — тиме већ ето, изједначује бедне неједнакости и фриволне претензије једних. а окрутну охолост других, те амбиције и зависти многих циљева, који уздрманој помисли чуда и колоси изгледају, а које религија једним дахом само разорава. Најзад нам је једина религија препоручила оне врлине, које се садрже у хуманости и доброчинству, а те су: благост, трпељпвост, одбрана, потпора, те утеха бедних п њевољних. Красне, миле и свете врлине, цветови душе! Њих закон грађански, не само да не може нрописати гра|анину — него их ни тражити не може од њега. На нод коју се онда цену може одржати мир н унапредити благо.тање грађанског друштва ? Нема те мудрости људске, која би довољна била управитељима држава — увек им је преко потребна религија! Иначе не преостаје другодо ли, да деспота заповеда, а роб да се покорава. Нема науке, која би као хришћанска, друштвене дужности у тако леп и красан поредак скупљала и штитила их! Она нам налаже, да се покоравамо властима, као од Бога постављеним, и то не из страха сд казне, него пз љубави и савесности. Она нам налаже, да старије поштујемо, једнакима с нама да смо верни и искрени, према нижима од нас да смо скромнп, а са свима нријазни. Она чува неповређену супружанску верност, осигурава породични мир, и не само да зауздава инте-