Српски сион

Стр. 38.

„СРПОКИ сион. 8

Бр. 3.

ско, уздигло се Давидовим домом. Но шта више, било је и много бољих Јудеја, који без икакавих племенских и личних узрока тврдо држаху, да се влада и без икакове насилне промене, — која. шта више може бити и опасна по цео државни организам, — може мало по мало на боље окренути, те и неосетно истребити старо зло. Али много јача странка беше уз Јефремово колено и противнике Давидова дома, коме је по томе неизбежно пропаст претила. У тако тешким приликама, када бп требао да заузме царски престо — човек снажна духа, вешт политичар и добар државник, попе се на њега јединац син Соломонов -— Ровоам, — човек слаба духа и недорасао времену и пршшкама, у којима је имао да влада. Те баш та неспособност и немоћ духа Ровоамова ускорила је Богом предсказано преко пророка Ахије рездељење колена израиљских и пре, него што су северна колена икакакав покушај у то име учинила. Ровоам је био већ у 41. 8 год., када му је отац умро, те може бити, да је и сам већ дуже времена нестрпељиво ишчекивао царски престо, и ако му не беше дорасао. Он није био, као што неки научари хоће, син кћери египатског краља, која са Ооломоном и није гшала мушке деце, већ кнегпње амонејске Ноаме, кћери амонејског цара Ансша (види: 2. цар. X, 1; и ср 1. цар. XII. 24). Несрећа је његова била, што се родио и васпитао усред раскошног и развратног дворског живота, који је раслабио и поништио снажни негда. дух самога Ооломона. Од свога оца наследио је само донекле бодар ум и окретност — док остала лепа своЈСтва Соломонова не оставише ни трага на њему. Био је лакомислен и горд, а ни мало није имао самосталности, која је преко потребна неограниченом ансолутистичком монарху, нити је показивао каквих вшпих способности, а нити грађанских врлина. При таковим околностима, у сред којих се отпочело љегово царевање — уз споменута својства младога цара, он, — опкољен грозним политпчким опасностима — није био кадар управљати крмом 8 Новији пстраживачп зшсле, да је Ровоам тек 21 год. имао, кад је стуиио на престо, а што се у св. књигама налази 41. година мисле, да је погрешка преппспвача, којп је заменио слпчна слова као што су „тет" и „ка1".

државног живота. — Неспособан за јасно разумевање правога стања ствари, он је — по речима познатог писна библијске историје Лонухина — управљао државни брод свој на горостасну стену, о коју ударившп морао се разбити, да се више не састави. (Спршиће се.)

Религија као неопходна потреба сваког грађанског друштва. Но талијанеком Јереј Петар Бронзић, (Свршетак). Закони људских законика су, дакле, сувише слаби, да одрже јавни и приватни морал у грађанским телима. Јер, прво, радње скривене не подлеже баш ни у чем под њихову власт; друго, многе не могу потпасти под њихову власт по својој сувише неопредељеној нарави, а такових је безброј; неке избегну, неке потпаднув под испит судски и мач власти, могу по људској слабости п криво пресуђене бити; а остале потпадну под њих и приме казну — али тек онда, кад је морал већ повређен и друштво у својим правима оштећено; тек онда, велим, кад неправда постане очевидном. А шта да кажемо о оним средствима, са којима софисте лупа-ју главу, да цодупру снагу закона и да сачувају поштење грађана, а то су! васпптање, примери, јавно мишљење, јавни интереси ? Несавршена и елаба је то помоћ, јер се она на већој страни народа, на страни мање уређеној, а лотребитијој, показује скоро ништетна. Пристрасне су то науке сувопарне, без живота наспрам крепког унутарњег оићенитог осећаја — о религиозним идејама; то су еистеме изопачене, које смерају на го, да просгим разумом заведу она бића, која живећи осећајем и интелектом, вице, да је прва ствар, што је разумом откривају — баш слабост његова. Нема ге куда, ни камо, него се баш мора признати, да људско друштво, ако одбаци религију, нема довољне одбране за своја нрава, а ни за прибаву својег добра. Јер, да се усрећи људско друштво, ваља све људе добрима учинити; а да се то постигне, ваља им срца изменути, и учинити, да љубе оно, што мрзе — а то је само Божје дело и његове религије.