Српски сион

Б р . 4.

,СРПСКИ СИОН."

Стр. 53.

Но чини ми се да ја видим и браћу завађену, да ја чујем ружну свађу, где но хоће круном да окруне своју себичност. Чини мп се да иосред њих нодппрује иламен страсти гнусан облик злурадог туђинца. Чини ми се да ја видим силно благо „што но ће се расковати на наџаке и буздоване и добријем коњма на ратове." Чини ми се да видим још страшније стратпште од Врачара, да чујем грозан урлик грознијег Синана, где спаљпва Српство. Грозим се и стреппм што видиш како се „надвија облак густи," како страшна тама све притискује, осећам и чујем из далека страшан вихар који ће да разнесе и пепео те спаљене жртве, да га разнесе да му се не зна више ни трага ни гласа! 0 страшна привиђења! Али ми се причињава да ме из тих грозних привиђења буди дух светитеља Саве, који носи собом ћпвот косовских јунака да над њиме мири браћу завађену, да прпведе њему ону децу своју, којима вид ума отворити може, а отисне оне. који страшћу заслепљени слепи остају. Чини ми се да чујем тихи звук светитељског гласа, којим понавља оно што је пре седам стотина и кроз седам стотина година речју, књигом и животом сзојим своме Српству проповед'о; чини ми се да благословом својим младу Српчад, иокајнике благосиља а пастирским жазлом са грешнидима непокајаним онај кобни облик злурадог туђинца и страшнији облик новога Синана отискује, ту приспева онај силни холуј, који ове отиснуте подиже и собом носи у неповрат! Чини ми се да се враћа оно славно српско доба, чини ми се да дух српски новим крилма као бели орао у вис лети. 0 како би годила нама свима овакова јава! Св. Саве нема у животу међу нама ни ћивота са светим телом Његовим нема међу нама, нп пепела нема Његова, али дух св. Саве је жив, дела Његова су вечна, поука је Његова гласна, на у место што се св. Савом само дичимо и поносимо, у место што свету само показујемо на величину духа св. Саве, боље би учинили кад би се уз то сви угледали на ту величипу и трудили се да јој се колико толико приближимо.

Св. Сава. треба да је пдејал сваком Србину од ране младости до старостп и смрти. Као што је св. Сава за целога свога живота у срцу своме носио православље и Српство тако Српство треба да носи у срцу своме до века св. Саву као пример Хришћанске побожности, послушности и оданости цркви, као пример правога родољубља, пожртвовања скромности, мудрости, вредноће, савесног вршења дужности свога позива и других врлина које нама у многоме не достају. Када би сваки у своме позиву и у своае раду а према својим силама онолико п онако радио како нас на то упућује наш опћи идејал св. Сава тада би ми сваки за себе сигурно остваравали своје идејале а то би значило оснивати и утврђивати народну срећу, напредак и будућност. Но допустите ми многопоштованп слушаоци да се вратим у ону сенку хиландарску п то у одаје оне, које мени припадају. Доиустите да са овога места у овој свечаној дворници стогодишњега овога просветнога завода о њему и њему у прилог прозборим, да речем нешто о значају и сврси његовој и о постпзавању те сврхе, јер важност п знача.ј овога завода уздиже се до светиње, освећен је сврхом, коју има да иостизава. Заједница људи подељенаје према положају појединаца на разне сталеже. Сваки члан друштва људскога и сви сталежи укупно пмају својим животом и радом да изврше известан задатак ради опћега одржавања и ради опћега добра. И ако се свп сталежи мање више према своме задатку разликују и деле, ипак се сви заједно могу поделити у две врсте према задатку својих позива. Једни имају задатак да се брину и подмирују матерпјалне потребе друштвенога живота а други имају узвишенији нозив и тежи задатак, да подмирују духовне нотребе у друштву, да дају аукторитативан правац у друштву, држави и цркви. Они дакле који хоће да се посвете овом позиву, да заузму у друштву, држави или цркви такав положај у коме ће као умни раденици по одређеним законима регулисати живот, рад и" одношаје оних сталежа који оу подчињени њиховом аукторитативном утецају, морају без сумње бити духовно снажнији од оних, којима хоће да